Бранич

Број 5 „Б Р А Н И Ч" Страна 223

3. кроз фазу потпуне слободе чланова заједнице да сами своје спорове решавају како за добро нађу и могу, силом или факултативном арбитражом; 2. кроз фазу интервенције друштвене власти која само регулише начин прибегавања једном или другом решењу; и 3. фаза облигатног правосуђа које данас влада у свима цивилизованим државама. Арбитражна судска функција, то јест систем изборног правосуђа, јесте најстарија и према томе и најнесавршенија. Она одговара само примитивним друштвеним организацијама, ма да се као што смо већ рекли, задржала и дан дањи у најнапреднијим законодавствима. Изборно правосуђе одликује пре свега његов факултативан карактер. У арбитражи, било у приватно-правним, би-ло у међународно-правним односима, све зависи од воље спорних странака. Оне одређују, једним међусобним уговором који се зове компромис, и арбитре и њихову надлежност и поступак по коме ће арбитри радити, па од њихове воље зависи чак и извршење пресуде што је можда најважније, бар у колико се тиче међународног права. Инфериорност арбитражног правосуђа лежи и у његовој привремености, несталности. Арбитри су одређени ас! ћос само на одређено време, до решења спора, време које се може компромисом ограничити на X месеци или година. Одатле проистиче незгода да арбитражно правосуђе нема континуитета и да врло слабо доприноси стварању права и јуриспруденције. Ваља још напоменути да је оно без права на жалбу, оно је једностепено правосуђе. Што пак не искључује могућност да заингересоване странке споразумно изнесу, ако су незадовољне решењем, спор пред другог арбитра. Све ово важи за арбитражно правосуђе како у приватноправним тако и у међународно-правним односима. Међународно правосуђе тек излази из фазе арбитраже и постепено улази у фазу обавезног правосуђа. Али оно пролази кроз исте фазе кроз које смо казали да је прошла судска функција у држави. Постоји интересантна подударност у њиховом развитку. Ово потврђује историја досадањих међудржавних односа. Први зачетак судске функције у међународним односима јавља се, рекли смо, у далекој прошлости у виду арбитраже. Код Кинеза на пример, давно пре Христовог рођења. Помињу се примери из старе историје, код Грка, Мисираца, и т. д. У доба Римљана влада потпун застој -V међународној арбитражи. Овај горди, освајачки народ нијс признавао другог закона у својим односима са осталим народима осим закона своје воље и силе. У Средњем Веку, са нестанком централне власти, постаје поново погодан моменат за развитак међународне арбитраже. Од XII, а нарочито од XIII, па све до XV века арбитража цвета у односима оних ■безбројних суверена и вазалне властеле којима је у то доба