Бранич

Др. Ф. Чулиновић

О ПОНИШТЕЊУ ТАПИЈА > Редовито поништење тапија бива путем парнице, коју покреће странка поврећена у свом праву, против имаоца те тапије. По тужби те странке суд пресудом ставља ван снаге издану и потврђену већ тапију и тиме све успоставља у пређашње правно стање. Ово је случај када тапија вређа приватноправне односе. Ако је странка пропустила да против издања тапије у смислу § 8 Зак. о изд. гапија поднесе приговор или је одбијена с приговором (у смислу § 17 Зак. о изд- тап.), гада је редовити начин обеснажења тагшје парница против убаштитеља. Али има ипак случајева када тапија вређа извеспе јавноправне прописе, а нема никога који би против имаоца тапије устао тужбом и на тај начин тражио понишгење ове гапије. Најчешћи је такав случај код повреде г. зв- права „наглавице." Код оваквих отуђења — када власг превиди или буде доведена у заблуду с обзиром на то законско ограничење легитимације при огуђењу —, ако су обе странке задовољне и не може се иницирати горњи процес ради поништења тапије. Недавно је један практичан случај неоправдано изазвао многе приговоре, па чак и бојазан, да то не буде лош предзнак за саму безбедност правних односа, које регулише наше позитивно баштииско право тапијског система. Један је суд наиме сам решењем поништио тапију, коју је пред извесно време потврдио и уручио садањем њеном имаоцу, а с разлога што претходник садањег имаоца тапије није с обзиром на т. 4. а) §-а 471 гр. с. п. имао права на отуђење односне непокретности. Овакав случај заиста може се врло често појавити и тим поводом могу многи судови доћи у искушење, да на такав начин исправљају сва стицања права својине на непокретностима, који према норми § 471 гр. с. п. нису за то способна. Када се површно посматра овакав поступак, он заиста и може изазвати неки нелагодни осећај,, који изазива горњу бојазан, али ако се ствар расмотри тачније и дубље, види

*) У мом „Коментару" Закона о издавању тапија" нисам истакао и ове случајеве поништења тапија из простог разлога, што сам при тому хтео да избегнем све оне приговоре, које ће ово моје излагање код многих изазвати. Пишући ову га<"правицу имао сам намеру да о овом особито важном питању изазовем јавну дискусију, како би се све ово дефинитивно расчистидо и објаснило, да не буде супротности у судској пракси. Ја радо примам сваки основаии приговор и примедбу у колико води истом, нама свима заједничком циљу — да се судска нракса што више поједностави и да се уклоне штетне супротности.