Бранич

Страна 582

.БРАНИЧ'

Број 12

Ова се кривица састоји у томе, што декларант у декларацији пријави другу каквоћу или мању количину неке робе, или неку робу у опште не пријави, па се то званичним прегледом констатује на штету државне касе. Тенденција законодавчева је овде несумњиво била, да казни утају царинских дажбина нетачном пријавом робе у декларацији. Међутим у пракси највећи део ових кривица нарочито оних које потичу због друге каквоће робе, учињен је случајно, због нетачних докумената, због нејасности тарифних прописа или најзад због нехата. Али, оно, што код ове кривице, пракса, привреда, па и правда најтеже подносе, то је, да овде, постојање или непо^тојање ове кривице зависи од тарифске квалификације робе, чији се критеријум због нејасних и непотпуних законских одредаба одређује ас1 ћос, у много случајева. Тарифску квалификацију робе, у последњој инстанцији суверено одређује један административни форум, чије су тарифске одлуке, у пракси непостојане, недоследне и контрадикторне у много случајева. Од тарифске квалификације овога административнога форума, у кривичном спору, зависи да ли је једна прнјава тачна или не, одн. да ли постоји кривично дело или не. И дешава се да је једна иста пријава данас тачна а сутра није, те тако, да једна иста радња данас кривично дело, а сутра није — а једна таква административна одлука, повлачи за собом стотине хиљада динара, па често и егзистенцију читавих предузећа, као казну или у противном добру зараду. Интересантна је овде још једна околност. Док је у општем кривичном праву освештан правни принцип: ш сЈићш рго гео, дотле је за тарифску квалификацију законом усвојен принцип: ш (Ммо рго Пзсо. На тај начин је тарифским решењем, прејудицирана у том смислу и кривична одговорност, пошто је тарифска квалификација критеријум за кривичну квалификацију. Тако у царинском правосуђу долазимо до начела супротнога принципима општега кривичнога права, код кривичнога дела нетачне пријаве. Код остале четири материјалне царинске кривице, такође би се могло учинити доста исто тако оправданих приговора. Но, пошто су ове кривице у пракси много ређе, то њихове недостатке пракса тако много не осећа, као код изнешених двеју кривица. Код царинскога законодавства у опште, могао би се ставити један приговор: да измене и допуне нису вршене по неком систему и са обзиром на органску везу, него делимично, према моментално указаној потреби. На тај начин, пре би се могло рећи, да су измене и допуне унеле већу забуну него јасноћу у закону. Грех је према царинском правосуђу, да кривично законодавство није подвргнуто једној коренитој бар ревизији, ако не потпуној измени и ако је и за то било могућности. Та потреба ће се стално осећати.