Бранич

Страна 584

„Б Р А Н И Ч"

Број 12

примене, већ ћемо се овом приликом задржати на коментару појединих његових одредаба, у вези са једним конкретним случајем и по предметима убаштињења одн. преноса непокретног имања. Наиме : Против једног преноса непокретног имања, извршеног код Среског суда за град Београд, уложила је протест одвојено живећа жена продавчева, у коме је навела, да је њеноме мужу односно продавцу био циљ, да дотичном продајом свога имања намерно изигра плаћање издржавања, која је извршном пресудом надлежног суда досуђена њо.ј и њиховом заједничком брачном детету. Позивајући се даље на пропис §. 1. Зак. о побијању правних дела изван стечаја, мољиља је тражила да суд не изврши потврду тога преноса, а навела је и да ће поднети уверење о поведеном редовном спору за његово побијање. Сем тога, тражила је, да се исти протест, у смислу § 20. пом. закона уведе и у судске књиге. И пошто је молиља поднела речено уверење и тиме утврдила да је спор заиста поведен, суд је својим решењем Бр. 41589/32 расправио истакнуто питање тако, што је решио, да се са потврдом преноса тапије з а с т а н е, а да се подносилац протеста упути на парницу противу купца и продавца да тим путем докаже неважност дотичног уговора о куповини и продаји, на коме је побијани пренос заснован. Спор се је имао повести у одређеном року и о томе суд известити. Разлози пак, на којима је суд засновао то своје решење углавном су следећи : Пре свега, суд је нашао, да по § 1. Зак. о побијању правних дела, чим интереси једнога повериоца дођу у питање, односно чим се покаже, да се један поверилац из имовине дужникове не може намирити, такав поверилац има право на побијање извесног правног дела дужниковог. А да би се правна дела могла побијати, потребно је, по нахођењу суда, да се докаже објективно оштећење, док је на такво побијање овлашћен сваки поверилац, чија је гражбина извесна (или несумњива), без обзира на време постанка те тражбине. Па како је молиља, односно жена продавчева, као подносилац протеста, доказала, да има право издржавања према продавцу, тиме је, према судским разлозима, истовремено доказано и то, да су њени интереси том продајом угрожени. Суд је даље нашао, да је молиља слабија у праву од продавца због тога, што на њој лежи терет доказа, да је продавац ишао за тим, да је дотичном продајом оштети. Са пом. решењем нису били задовољни ни продавац ни купац, па су обојица изјавили жалбу Апелац. суду. Продавац је у својој жалби нарочито истакао ту околност, да се оваквим тумачењем дотичних законских прописа, какво је у ожалбеном решењу заступљено, доводи у питање промет добара и да је суд, у даном случају, требао да потврди тапи-