Бранич

Стрзна 588

„Б Р А Н И Ч«

Број 12

се сведоци испитају о томе: да је С. душевно здрав, што је суд с погледом на лекарска уверења и ранију судску пресуду одбио, и да и данас ради у својој радњи, што су сведоци посведочили уз напомену да им је непосредно познато да С. даје менице а не узима против вредност по истим. Тужени је даље навео, да је за све послове С. знала и одобравала их његова жена Н. као и да је од истих имала користи, те би се и С. и Н. неправедно обогатили на штету туженог ако би се уважило тужбено тражење. Тражио је да се испитају као сведоци лекари ко.ји су издали уверења приложена уз тужбу, па су исти саслушани и они су изјавили да остају у свему при датом мишљењу у пом. уверењу с тим да је тужилац С. и пре издатог њиховог уверења показивао знаке душевне заосталости у јачој мери (имбецилитас), т. ј. да је био на једном таквом нивоу душевне заосталости, да ни у ранијим годинама није могао располагати слободном вољом и није био способан за вршење правних послова. Тужилац Ј1. као и особе сличне душевне развијености, баш због овог душевног дефекта, лако се могу експлоатисати и упливисати од лица са стране. Могуће је код оваквих особа, не само да су способне за вршење извесних послова, већ да су и талентоване за извесне послове. Ипак зато, оваква лица су душевно заостала у најтежој мери. Тужени је после овога тражио да се цео предмет упути Главном Санитетском Савету на мишљење. За овим је окр. суд за град Београд пресудом својом бр. 12894 од 1. априла 1932. год. пресудио да немају правне вредности поравнање и решење означени у тужби. То своје становиште основао је на лекарском мишљењу према коме је тужилац Л. душевно заостао услед урођеног, сталног и неизлечивог душевног дефекта, те његови послови немају правне вредности како од дана издавања лекарског уверења тако и из раније. Ово своје нахођење суд је основао и на исказу сведока као и на §§ 40., 533. и 920. грађ. зак. и 139. зак. о старатељству. Стога је нашао, да не треба слати овај предмет Главном Санитетском Савету на мишљење. Ову је пресуду по незадовољству туженог Београдски апелациони суд о д о б р и о пресудом свога I. одељења бр. 4226 од 23. августа 1932. год. и по жалби туженог Касациони суд у своме III. одељењу одлуком својом бр. 8203 од 19. новембра 1932. год. оснажио, те је тако постала и зв р ш н о м. У овом спору поступак је ишао редовним путем: прво је једно лице оглашено неспособним за располагање својом имовином и за вршење правних послова услед умне неразвијености, путем судске пресуде. За тим је тражен поништај правних послова, које је ово лице закључило и то опет путем спора, јер се овај посао не може на други начин извршити .