Бранич

Страна 602

„Б Р А Н И Ч"

Број 12

А убије В место Б, не може се рећи да га је хтео (свесно) убити". Додуше у нашем новом крив. закону од 1929 године вели се само „ко другога лиши живота."' Према г. Живановићу, овде би постајала заблуда (АћегаИо 1с1иб) о конкретном облику последице, те се има узети да је она кривично-правно релевантна. Кривац ће имати дакле да одговара за покушј убиства лица Б, а у погледу лица В моћи ће да одговара само за нехатно извршено убиство, ако нехат постоји. 'Гако мисли наш признати професор г, Живановић. Али, изгледа да ово његово мишљење не дели л наша јуриспруденција. Ја ћу овде навести један конкретан случај. У. М. одговарао је код Пећског прв. суда за два дела покушаја убиства, према разним лицима, и за једно дело убиства. У погледу убиства суд је нашао да у радњи оптуженог: што је, чекајући у заседи целе ноћи између 28 и 27 окт. 1931 год. пред кућом И. О. из Краљана да се овај појави на кућним вратима и да га том приликом убије, пуцао у расвитак на његовог млађег брата Ц. О. и убио га, у моменту кад се овај појавио на кућним вратима, мислећи да је то био И. О. кога је и чекао, — стоји дело умишљајног убиства из § 167 од. I крив. закона; а у томе: што је окривљени У., бежећи по извршеном убиству Ц. О. пред потером његовог брата И. О., кога је извршилац и чекао у заседи и хтео да убије, препознавши га пуцао на овог, — да стоји дело покушаја убиства из тач. 1 од. II § 167 крив. закона. Разлози суда за овакву квалификацију убиства Ц. О. су ови: „Суд налази да овде стоји дело убиства из § 167 од. I крив. закона са разлога, што је оптужени, према свом признању, 2 ) у заседи чекао и хтео да убије И. О. и убио Ц. О., мислећи да убија И. О., те тиме према Ц. он није извршио убиство после зрелог размишљања, већ само хотимично. То што је, према свом признању код иследне власти, окрив. У., убијајући почив. Ц,, веровао да је убио прив. тужиоца И., ирелевантно је, јер је он, не проверавајући да ли је то Ибиш или ко други, пуцао и убио почив. Ц. О., иако је, пуцајући из непосредне близине (на 5—6 метара) на убијенога Ц, могао лако да увиди да то није И., пошто се већ било разданило." Овакво резоновање и налажење прв. суд је извео из § 167 од I, где се вели „ко другога лиши живота." Дакле, прв. суд се овде није држао теорије г. Живановића. Ову пресуду, у погледу квалификације као и величине досуђене казне, одобрио је и Скоп. Апел. суд решењем својим бр. -3403 од 13 јуна 1932 године, а ову Касац. суд решењем својим бр. 5947 од 30 августа 1932 године. Јовица Б. Мијушковић, судија Пећског прв. суда

8 ) На основу његовог признања датог код иследне власти, пошто је код суда све порицао, морао је суд да квалификује дело, јер других докааа. није било.