Бранич

АДМИНИСТРАТИВНА ПРАКСА

ЈЕДАН ПРИМЕР РЂАБЕ ПРИМЕНЕ ЗАКОНА. — Из праксе Државнога савета И редовни и управни судови, кад примењују законе, могу да погреше и то из двојаког разлога. Или је закон нејасан, па је суд у неизвесности о правом смислу и значају законскога прописа који допушта разнолика тумачења. У таквом случају суд је дужан да се одлучи било за једно, било за друго тумачење закона, па се може десити, да суд усвоји оно тумачење, које није правилно и које не одговара нити намери законодавца нити природи правнога односа који је у гштању. На другоме месту може да се деси, да суд погрешно примени један закон зато, што чланови суда нису умели да схвате прави смисао дотичнога законскога прописа. Истина, претпоставка је да су судије правнички добро спремљени и да познају законе и законске прописе, али ова претпоставка не одговара увек стварности, и то баш код највишега управнога суда, код Државнога савета. Чланови Државнога савета не морају, по закону, бити правници, а међутим они су нозвани да у последњој инстанци расправљају о субјективним јавним правима грађана. Отуда се може десити, да Државни савет донесе једну одлуку у пуноме уверењу, да та одлука одговара законским прописима, а да међутим стварно закон буде погрешно примењен и то зато што га примењују лица без стручне и систематске правничке спреме. Незгода која отуда проистиче у толико је тежа у случају Државнога савета, што Државни савет расматра решења и одлуке министара, по тужбама приватних лица, а министри приликом доношења својих решења врло често тумаче закон на један начин који не одговара правоме смислу ни тексту закона. Министри то чине или у жељи да даду превагу државним интересима које они штите, или пак зато, што сами често пута нису правници да би могли сигурно проникнути у прави смисао и значај једне правне одредбе. И кад министар, који доноси решење, није по струци правник, онда је врло незгодно што његово решење, са законске стране, расматра један врховни управни суд,у којему седе и неправници, а то је нарочито незгодно зато, што је одлука Државнога Савета коначна, и противу те одлуке нема могућности за употребу правнога срества. Кад се има на уму о каквим крупним интересима и правима доноси одлуке Државни савет, онда се може замислити од каквих катастрофалних последица може да буде једна одлука Државног савета која не би била на закону основана.