Бранич

Страиа 252

„Б Р А Н И Ч 11

Број &

ног тумачења овако. У једну групу ставља све оне случајеве, где се преко посебног случаја иде до општег приндипа (тј. где се добија индукцијом општи принцип), па се из овога извлаче закључци за друге посебне, аналогне случајеве. То индуцирање принципа и проширење конкретног правила на друге случајеве бива или из разлога логике (по једном рационалном принципу), или из разлога правичности, или најзад из разлога опште корисности. У другу групу би улазили случајеви где француске судије признају да има ту аналогије само зато, јер то „нужда" захтева. То би били случајеви „сумњиве сличности", и зато шире тумачење не тражи какав рационалан принцип, а правичност га само саветује. Оваква подела не изгледа нам много јасна, и то зато, што „нужда", о којој говори, не може бити никаква друга нужда него заснована на неким практичним моментима. Ако их Перо издваја, то може бити што можда не захтевају онако категорично да се аналогија примени (јер сличност је „сумњива") како је то у другим случајевима. Исто тако неразумљиво је какви су то рационални разлози, јер има само корисног, потребног или правичног. 5. Истоветност важења разлога би требало да буде увек услов да би се аналогија могла применити, У пракси г међутим, играју улогу и други моменти. Један од таквих. момената је да се сматра да судија треба да избегава да сам ствара, па зато, ако се и деси да је сличност врло удаљена, „сумњива", како би рекао Перо, примењује законски пропис. Ако присталице слободног права иду у другу крајност и противни су аналогији у опште, у пракси још увек је често мишљење и расположење супротно, па сена рачун слободног судског стварања и тамо где би оно било потпуно оправдано употребљава аналогија. Тако на пр. када се сматра као да је мандатор и жерант послова становник који, по заповести општинске власти, плати сам контрибуције и реквизиције наметнуте од непријатеља општини, и допушта му се да тражи од ове повраћај или накнаду према чл. 1375 и 2000 Соде сш1. Али има и та типична погрешка да се правила, која регулишу једну врсту односа, примењују и на другу врсту по томе само, што би спадали у исту категорију односа и важе неки прописи подједнако за једну и другу врсту односа. Другим речима, ништа није необично, већ напротив сасвим нормално то, да се примењује аналогија у једнојтачки једног односа или ситуације, не у другима, јерсу установе сложене појаве. Али могуће је и то да се прописи мењају донекле, прилагођавајући се ситуацијама. Питање је, је ли то аналогија.Такона пр. узмусе правила из грађанског законика