Бранич

Број 5

„БРАНИЧ 1

Страна 253

о условима пуноважности уговора (на пр. пристанак странке не сме бити дат под принудом), на међународно - правне уговоре, где нема прописа о томе па се поставе друкчији услови принуде или сама принуда се дефинише на други начин. Дешава се, међутим, и то, да се на један однос или једну установу примењују прописи који важе за друге односе и другу установу по томе што спадају у исту врсту или категорију односа или установа или, другим речима, што би важили извесни прописи и за један и други однос или установу. То би био случај погрешне дедукције. Тако на пр. прописе који важе за једну врсту уговора преносити на другу, и ако би могли важити за њих само општи пропис о уговорима. Споменимо још и то, да се путем аналогије извлаче закључци из једног општег прописа, што би у ствари било закључивање на основу правичности. Тако на пр. када француски судови на основу чл. 1382 по којем свако одгорара за штете које је причинио закључују да је отац ванбрачног детета дужан да га издржава на име оштете мајци. 6. Постоји мишљење да свуда где се употреби аналогија да се може употребити и аг§итеп1ит а соп^гапо. Чисто логички је сасвим исправно тврдити да је увек могуће једно или друго решење. Ту судија може да примени и аг^итепћпп а сопЈгапо, он може исто тако да примени и аг^итепћпп а соп!гапо. По томе мишљењу логика даје правнику два супротна средства — једно да прошири смисао законских прописа, аналогију и друго да га сузи, аг§итеп!ит а соп!гаг1о. Али оваква логичка могућност није „логичка", већ практична, која се може формулисати на следећи начин. Тај факт да једна категорија случајева није предвиђена законом може се тумачити тако да законодавац није хтео да важи за њих дотични закон; или, обрнуто, тако да је законодавац то хтео па, ако постоје исти разлози, онда нема никакве сметње да се исти закон примени на њих. Али такво резоновање и на овај последњи начин формулисано, не изгледа нам оправдано. Нама изгледа да ту нема бирања: једно или друго, чим се утврди да постоји сличност. Питање је само у томе што је судији остављено да оцењује има ли сличности или не. И због тога што то оцењивање може дати различите резултате могуће је да се употреби аналогија или аг§итеп!ит а соп!гапо. Има писаца (као на пр. Ертман ) који сматрају да је ту меродавна намера законодавчева. Тако на пр. ако се с искључи од норме примењене на а и б, то ће се тумачити као намерно нарочито кад је случај био познат, и примениће се аго;итеп1иш а соп!гапо; али ако случај није био познат сматраће се да је то