Бранич

Број 6

„БРАНИЧ'

Страна 315

поступку који је искључиво прописан за предмете те врсте." Свакако је то одредба којадаје широку могућност за подношење приговора на изнете међупредлоге за утврћење. Пре свега јасно је да не може бити предметом стављеног међупредлога захтев за чије расправљање и одлучивање закони предвиђају стварну надлежност духовног суда, управних власти и т. сл. У осталом пак пропис, мада изгледа замршен, нимало није неодређен или чак сумњив, ако се има на уму да је вазда по среди само питање да ли је међупредлог од прејудиционе важности за главну ствар или није. Ако он јесте прејудицијалан, онда ће се суд морати на њ да осврне кад буде доносио пресуде). Значи — то већ рекосмо — да ће суд мирно наставити расправу не водећи рачуна о томе што је поднет међупредлог (он ће тај предлог узети у обзир тек при доношењу пресуде. Но ствар није толико јасна у оном другом случају кад је прејудициони значај међупредлога сумњив. Клајново мишљење гласи 4 ), да се суд ни у ком случају не треба да пренагли, јер оно што у првом моменту не изгледа као прејудицијално, може ипак у току расправе да постане од прејудиционе важности по главну ствар или један њезин део. Према томе није за препоруку да се судија жури са одбацивањем међупредлога као недопуштеног. Напротив судија ће мирно даље расправљати као да међупредлога уопште није ни било. Код доношења коначне пресуде пак неће бити баш тешко донети одлуку и о томе да ли ваља међупредлог усвојити или одбити. Кад би суд међупредлог као недопуштен одбацио још на самом рочишту у току расправе, онда би закључак о томе требало свакако унети у записник, а доставити га и странкама (522 ст. 2 Гр. п. п.) пошто има ту места правном леку рекурса. Расправа може се, истина, наставити и без обзира на поднети рекурс, али суд у случају неизвесности у погледу ефекта рекурса ипак треба да по предлогу нареди да се обустави поступак (§ 618 ст. 3 Гр. п. п.). Оваква цезура усмене спорне расправе проузрокована закључком који подлежи побијању рекурсом, врло је непожељна. 5 ) Све то отпада ако суд одлуку о међупредлогу задржи за време после закључења расправе. Нарочито ваља истаћи да се у маличном (багателном) постушу може изнети и међупредлог чија вредност спорног предмета превазилази 500 д., а не премашује 12.000 д. Али се у овом случају као врло актуелно намеће питање умесности да расправа буде по § 252 Гр. п. п. растављена тако да о међупредлогу буде одвојено расправљено пре главне ствари. Малични поступак није неки нарочити парнични по-

4 ) Клајн, стр. 203. 5 ) Клајн, на истом месту.