Бранич

МОЖЕ ЛИ СУПРУГ КОЈИ ЈЕ НАПУСТИО ХРИШЋАНСКУ ВЕРУ и т. д. 149

2°. Исто тако не чинм ми се конгруентно ни упоређење које Г. Аранђеловић повлачи између случаја! тач. 1. и 2. §-а 94. Б.) с једве и тач. 4. тога| §-а Грађ. Зак. Јер, случајеви тач. 1. (прељуба) и 2. („радење о глави супруга!") слични су релативним брачним сметњама где право нв уништај (АпГесМип^) брака има само невина страна. И, заиста, код супрушкога невератва право

Христова поделила на Источну (сада Православну) и Западну (Католичку), а Западна Црква на Римску и Протестантску у XVI. Веку (суђење М. Шћег-у 1521. год. пред диетом у Шогтб-у). Додајмо томе стварање, у XVI. Веку (Хенрик VIII. г 1533.), Англиканске Цркве и Старо-Католичке у XIX. Веку (после проглашавања догме о папској непогрешивости: 1870.). Остављамо на страну многобројне секте које су се у току Историје Хришћанске Цркве појављивале и данас појављују. Па и у самом крилу једне и исте Цркве, међу њеним представницима (свештеницима и теолозима), тако су чести спорови о правом смислу Христовога Учења: нигде, ни у коме домену идејне активности, нема, ваљда, толико дискусија и спорова колико у домену хришћанско-црквеном. И ми, као одани приврженик Христовога Учења о браству и миру међу људима и народима, са жаљењем то констатујемо. Јер, ко је позванији од Христове Цркве да ради на идеји светскога браства и мира: то је њена мисија а са каквим ауторитетом, међутим, може она данас, у својој разједињености и начелној и организационој, проповедати ту идеју и радити на њеном ширењу? Прво Црква треба да заведе браство и мир у својој средини па да са успехом може то тражити од световњака чије им је духовно вођство Христос оставио. И то неутешно стање, то одсуство слоге у крилу Хришћанске Цркве, јесте један од главних разлога страховања хришћанских пацифиста да ли се, можда, не иде, захваљујући том призору у Хришћанској Цркви, паду утицаја тако Божанске Науке као што је Наука Христова? И стога свештенипима и теолозима не треба да буде ни најмање чудно зашто се ми световњаци не можемо тако лако да одредимо, у верским питањима, ослањајући се само на њихове полемике и њихове цитате из религиозних извора. На те изворе се апелује, не ретко, ради одбране најантиподнијих система: н. пр. ; диктатори и апсолутисти, да је „свака власт од Бога" а демократи да је мох рориН уох Оеј. Библија и други црквени документи слични су овде Римском Праву за које се правници, да би утврдили тачност својих излагања, везују тако често. А, међутим, и Римско Право и црквени извори могу да буду сасвим невини и неодговорни у датом случају. Са наводима из ових последњих извора дешава се често као и са чињеницама: ове се напабирче да се подупре извесна философија. Нема, на тај начин, с обзиром на безбројне факте који постоје и сваки час искрсавају у свету, те идеологије која се не би могла исконструисати на бази факата. У свету чињеница имате све (све могућне закључке) и нишша (сви ти закључци су несигурни). Зато је и узвикнуо једног дана један француски научник: „И п'у а пеп <1е 5! гшзегаМе ^и'ип Јах1!" Стога смо ми, на једном другом месту, и рекли да не разумемо много оно одушевљење извесних наших писаца за философију „Горскога Вијенца" у колико се у њему борба представља као неки основни закон у Природи: на сваки факат, наведен у томе иначе великом уметничком делу у прилог основаности поменутога закона борбе, могло би се наћи сто факата у противном смислу. У кратко, Г. Ђ. Слијепчевић нека нам не замери што, и поред све његове богословске спреме и његових богословских цитата, остајемо скептици према његовом схватању Христовога Учења о браку. Већ ћемо се и ми послужити истим правом којим и Г. Слијепчевић т. ј. правом да, својим сопственим и независним резоновашем, доспемо до једне концепције о браку која би, по нашем најдубљем уверењу, одговарала Христовом Учењу. Није нужно, наравно, да доказујемо да ми, овде, немамо ту амбицију, која би, у осталом, ишла преко наших ништавних моћи, да вршимо какву утицајну религиозну улогу у друштву: то је позив других. много јачих, снага т. ј. црквеиих представника. Ми само желимо да, схватањем Христове Науке, дођемо до једног душевног мира који нам не пружају, бар не у Ј10вољној мери, теолошко знање и цитати Г. Слијепчевића, не пружају нам, јер Г. Слијепчевић није успео да одбрани нелогичност држања Православне Цркве код питања о полним односима и браку. Није, одиста, довољно да се когод изјасни против Гностицизма (Парсизма односно Манихејства), где се је, узгред речено, Г. Слијепчевић послужио једним не много естетичним тоном, па да нас само тиме увери да је он у поседу праве Христове Науке. Може онај коме се каже да је гно-