Бранич

: 150

.БРАНИЧ'

ка развот брака има једино н«вини супруг (в. у том смислу и § 292. одељ. 2. Југосл. Крив. Законика од 27. Јаиуара, 1929. год.) а не и онај други, криви, супруг, таш да отпада оиа (у остало)м разумљива) бојазан Г. Араиђеловића да би, ако: се усвоји мо.је схватање тач. 4 §-а 94. Б)., могао! онда један супруг лако, само својом вољом, створити у своју кориСт узрок за развод браиса извршу-

стичар да буде више Павле а да други који се назива Хришћанином буде више Савле. (Разуме се да је овде од нас далеко свака алузија на Г. Слијепчевића). У овој области не може се применити оно римско правило: Рогта с1а1 еззе геи ту је битност, садржина главно. Је ли или није нека идеја саобразна Христовом Учењу, у томе је питање а не да ли је бранилац дотичне идеје обучен црквено или световно и да ли или не врши све сиољашње верске обреде. И ми нисмо једини који не налазимо душевнога мира у раду (говорима и писању) многих наших свештеника, што, свакако, није сигуран знак да је тај рад њихову духу Хришћанске Науке. Као веран син Православља, ми ово сматрамо за дужност поново истаћи, јер бисмо хтели да оно, Православље, у овом моменту идејне дезориентације, дејствује, много више него што је данас случај, у смислу духовне сређености, а то је могућно само једном начелном и логичном акцијом т. ј. акцијом основаном на Христовом Учењу. Начелност и логичност је одлика сваког иравог система а на првом месту система над системика, Система Хришћанскога. Како, пак, представници наше Цркве објашњавају нама лаицима Христово Учење, ово Учење, код најкрупнијих питања, било би прилично далеко и од једнога и од другога. Интересантно је да Г. Ђ. Слијепчевић пориче идеју праотачанскога греха извршенога у Рају: и у школи и увек учили смо да су Адам и Ева зато изгубили Рај. Г. Слијепчевић тврди противно. Па зашто су они, ако је тако, изгнани из Раја? Шта је значила онда она Евина јабука? Свакако не јабуку врлине то јест апстиненције. Ни схватање нашега народа није у смислу тврђења Г. Слијепчевића. Напротив, у народној песми: „Косовка Девојка", Орловић Павле пита овако Косовку Девојку: „Сестро драга, Косовко девојко! која ти је голема невоља, те преврћеш по крви јунаке? Кога тражиш по разбоју млада? Или брата или братучеда? Ал' по греху стара родитеља?" (Вук Стеф. Караџић, Сраске Народне Пјесме, књ. II, 3. изд., Биоград, стр. 306. и 307.: курсив у наводу је наш). Па и данас, у селу, кад муж хоће да представи своју жену, каже: „Ово је, простићеш, моја жена". А у псалмима Давидовим (да се и ми мало послужимо методом Г. Слијепчевића — цитатима) налазимо исту мисао о полном греху: „Гле, у безакоњу родих се, и у гријеху затрудње мати моја мном": Псалам 51., стих 5. В. опширније о полном греху и о грешности рода човечјега (грешан је јер излази из тога греха) у нашем раду: Човек и жена (од њега је један део изишао и у „Архиву за Правне и Друштвене Науке", 1922.), Београд, 1922. Да и Црква, с једне стране, гледа на исти начин не само на полне односе него и на сам брак то се види и по томе како она поступа са породиљом: „Породиљу Црква представља за такву грешницу, да изгледа, као да је грех чак ући у кућу, где се дете родило. По правилима црквеним, породиљи се не дозвољава ни да се дотакне крста за 40 дана после рођења и за све то време она се сматра за нечисту и душом и телом, лишава се права на причешће, она не сме улазити ни у храм, па ма се тамо вршило опело над њеним дететом... Ако је мушкарац (реч је о новорођенчету) уносе га у олтар, а ако је девојчица, онда се у олтар не сме уносити" (Арх. Платон, Црква и Жена, у књизи Сраска Црква. Календар за преступну 1912 годину. Издање одбора Госпођа „Књагиња Љубица", Београд, 1911, стр. 55.). Свакако, ово није много у сагласности са оним благонаклоним схватањем Цркве о браку за које Г. Слијепчевић каже да одговара Христовој Етици. Ако је тако како тврди Г. Слијепчевић, зашто Црква забрањује да лице, које се није пре хиротоније оженило, ступи у брак? Каква је то логика од стране Цркве глорификовати брак а свештеници да морају бити и осгати безбрачни, ако се нису оженили раније, још као световњаци, односно ако обудове или се разведу? И зар је то доследност: забранити свештенику да ступи у брак а дозволити да се хиротонише онај који је већ у браку? Занимљиво би било знати како свештеници и са њима Г. Слијепчевић објашњавају ове противуречности (ми смо на њих указали и у своме Личноме Брачноме Приву, стр. 34. и 35.). Ако би брак био нешто што би сачињавало део Христове Идеологије, онда зашто се сматра завет неженства и девојаштва т. ј. монаштва као позив који се