Бранич

МОЖЕ ЛИ СУПРУГ КОЈИ ЈЕ НАПУСТИО ХРИШЋАНСКУ ВЕРУ и т. д. 153

да ли је т ! ај факагг створен самим венчањем (§ 79.) или после њега [§ 94. Б.) тач. 4.], јер еас!ет ез! га110 1е§1б. Отуда, такав брак не мо1же више остагги ни опстати, и ту је воља супружника који би желеии да осиану и даље у браку ирелевантна (§ 13. Грађ. Зак.), онако исто као! што би њихова воља била ирелевантна и у случају да они, мада с1у се венчгмп противно §-у 69. и) Грађ. Зак.,

род људски који омогућава и Сатанину, до извесне мере, Владу. Поставља се питање да ли ва Марсу и другим планетама има живих бића сличних човеку- ако би их било, то би само значило да и тамо још дејствује и Сатана а ако их нема, онда ће то рећи да су се њихова некадашња жива бића отргла потпуно од Сатане и постала духовима. Али, и Човечанство на Земљи, отеће се најзад од Сатане, успеће у своме: „Уас!е ге(го, 8а4апа", победиће дефинитивно Бог и оно ће, Човечанство, у.чрети као и у колико је тело а васкрснути само као дух. Ово су перспективе које нам Хришћанско Учење ставља у изглед, перспективе којима ми, Хришћани, имамо да тежимо: живећи у том смиелу и у тој тен* денцији, ми ћемо бити све мање егоисти, бићемо све бољи, више ћемо се волети, мање ћемо се борити за материално т. ј. земаљска блага, више ће бити мира и браства међу народима и мање ратова. И нека би Христово Учење одвело само смањењу пипиз-а који, својом несавршеношћу, Човечанство представља, па то само и толико довољно је да покаже сву његову узвишеност, Тако ми схватамо Христово Учење са којим се Г. Слијепчевић може не слагати, што је, разуме се, његово право: ми не бисмо били Хришћани, ако не бисмо били толерантни. А Г. Слијепчевић као свештеник биће, сигурно, толерантнији од једног лаика и, шта више, опростиће му — дужност је свакога хришћанина а специално свештеника да праштају — ако лаик греши схватајући овако Хришћанску Етику. * * * Нису наши, православни, свештеници често недоследни, према нашем нахођењу, само у питању брака негојош и у неким другим обзирима. Тако, н. пр., пре неколико година, свешгеници су били предузели једну енергичну акцију: прво, у смислу побољшања њиховога „материалнога стања", и друго у сврси да им се допусти да се могу, и после хиротонисања, бар још једном, венчати. Нама лаицима падало је чудно да свештеници своју јавну активност усредсређују на питањаплата и брака и да они нису имали пречих, т. ј. духовних, брига. Ми смо, том приликом, били слободни да у недељаом свештеничком листу „Веснику", Јануар, 1929. (коме смо увек захвални на објективности и гостопримству, што је, у осталом, и личило једном свештеничком органу), скренемо пажњу на ту авомалију. Свакако и свештеници су имали и имају право на пристојну егзистенцију али ограничити се, пред световњацима, само на расправљање тога питања и на питање свештеничке женидбе није баш спадало у специалну дужност последника Христових апостола. Исто тако многи наши, православни, свештеници скоро стално, и у својим списима и у својим говорима, величају национализам и националне ратове, једно директно негирање Христовога Учења о свеопштем браству као и његове идеје о једној светској држави („И биће једно стадо") која идеја искључује деобу Човечанства на независне и суверене државе и народе: и прво и друго јесте услов за мир међу народима односно мир међу народима значи браство међу њима и једну општу верску заједницу, Ми смо били слободни да укажемо и на тај антихришћански менталитет не једног нашег свештеника у једном чланку који је био, такође, тако хришћански добар да прими (са извесном оградом) „Гласник", службени орган Срп. Прав. Патријаршије (Сремски Карловци, 1931. год.): ту смо нарочито навели допис једног босанског православног свештеника (објављен у једном црквеном листу) у коме дописник истиче своје заслуге за Српство речима да му је он (т. ј. Српству) „камом и бомбом крчио пут кроз Македонију" (једновремено, додајемо ми, када је, у Цркви, упућиваосвоје парохиане да љубе и своје непријатеље, једна карактеристична несређеност у појмовима о својој дужности и позиву), као и то да Католичка Црква, стојећи својом организацијом изнад држава и народа, одговара, много више него Православно-Иеточна Црква, карактеру Универзалности Христове Цркве (в. овде и наш рад: „Религија у Сраском Грађанском Законику. Поводом оснивања Богословскога Факултета код нас. Београд 1919,, стр. 16. и 17.). Захваљујући својој аутокефалности поједине Православне Цркве постале су, у току времена, нацио-