Бранич

.152

,Б Р А Н И Ч"

у браку два лица која једно другом «ису вериа (једно или обоје) не сматра као^ противан Јиз сој е п з - у « се ту и ве меша у приватно , -правне одмосе. Друкчије је, међутим, када се деси да један супруг напус)ти Хришћааску Веру па, урмимо, пређе у Веру Мојсијевску или Мухамеданску: такав брак законодавац сматра у опште противан јаваом поретку, 1из со§епз-у, без обзира. на то

нема шта да замери са гледишта Хришћанскога Учења и што, напротив, треба ободравати. Као год шго категорички одбацујемо и оно апсолутно антихришћанско ехватање које први пут чујемо код једног хришћанског свештеника да материја није зло. Ако је што противно спиритуалистичкој Идеологији Хришћанске Науке то је материја и материално. На тој основи почива то целокупно Учење и требало би, тако рећи, преписати све Еванђеље па о томе уверити онога који би у то сумњао, ак1Ј ко такав у опште постоји. И ако игде, нама лаицима, нису потребне проповеди свештеника, то је овде. Због чега, када је реч о основима Хришћанске Етике, ми световњаци најенергичније одбијамо евентуалну претензију црквених људи или теолога да је то само њихов домен: објашњавање Христове Идеологије. Појава Христа, тај највећи догађај у Историји Човечанства, јесте најважнији и најопштији проблем којим има право да се бави исто тако лаик као и свештеник: ту бар не може и не сме бити никаквога мандаринства. У осталом, ми смо већ казали, још у почетку ове примедбе, колико има слагања и међу самим Црквама и њеним представницима у питањима вере и веровања те се, ни због тога, не би дала разумети и најмања тежња њихова да монополишу за себе студије о Христу. Христос није оставио, о своме Учењу, Свој текст (в. овде Др. Н. Милаш: Православно Црквено Право, издање Др. Р. Н. Казимировића и Р. Кисића, стр. 40. и 41.) него нам је Његова Наука предата у начелу у Новоме Завету (Еванђељу од четири Еванђелиста: Матеје, Марка, Луке и Јована •в. и Дела Св. Апостола од Еванђелиста Луке, Посланице Апостола Павла и Откровења Јована Богослова), што, разуме се, као и сваки људски докуменат, подлежи тумачењу, а да ово није исто код свих црквених интерпретатора то смо већ довољно напоменули. Отуда, не постоји, код спорних питања, па ни код питања о браку (противно ономе што, за ово последње, тврди Г. Слијепчевић), једно аутентично тумачење (слично аутентичном тумачењу државних закона: §11. Срп. Грађ. Зак.) примљено од свих Хришћанских Цркава. Али, за идеализам Христовога Учења, идеализам који не чини никакве компромисе са материалним и материализмом — база Христове Науке — ту није погребно никакво тумачење, јер одбицити ту базу, то значи одбацити само Христово Учење. Г. Слијепчевић вели: „И Господ сам је рекао да из срца излазе мисли зле и добре" али не додаје које су мисли зле а које добре. Ми ћемо то учинити: зле су мисли оне које потичу из егоизма а егоизам је у тесној вези са материалним; добре мисли произилазе из алтруизма (несебичне љубави) а он нема у себи ничега материалнога. Егоизам то је машериално (паганско) а алтруизам је духовно (хришћанако): пориче ли то Православна Црква? Изгледа да Г. Слијепчевић, један од њених представника, то тврди. И, тако, идејом одуховљавања (спиритуализирања) човека, Хришћанско Учење тежи свођењу на све мању и мању меру зависност човека од материалнога и телеснога, тежи уништењу код њега свих прохтева и пожуда које са тим стоје у вези, па, дакле, и полне пожуде и прохтева. Доследно, Хришћанско Учење води ка сузбијању полних општења, рађању деце и одржању људскога рода: пошто, као што смо казали већ у својим радовима: Човек и Жена и Лично Брачно Право , и једно и друго значи грех, јер и једно и друго долази од мешавине духа са материалним и телесним т. ј. са злим односно са Сашаном, онда, догод траје Човечанство, све дотле ће бити греха и владе, бар делимичне, Сатане, све дотле ће Човечанство бити несавршено. И тек када га нестане, када изумре, оно ће постати савршено, јер ће се тада дух потпуно ослободити материје т. ј. земље т. ј. Сатане и отићи ће у Царство Божје ка — Христу и Богу. (Шта вели ђакон Авакум, из друштвенога т. ј. свештеничкога реда Г. Слијепчевића, када су га Турци осудили на смрт и повели на губилиште? „Мајко моја на млеку ти хвала, нема боље Вере од Хришћанске, Срб је Христов радује се смрти, Благо оном ко раније умре, о мање је муке и гријеха курсив је наш). Према хоме, у Човечанству, на земљи, још Бог није победио сасвим Сатану, још на њој живи