Бранич

182

„В Р А Н И Ч'

рено, силом прилика, извесиим лицима. Камо> је она вршење једне функције, то је, како је то или како би то требало да буде иа пр. случај са најмањим положајем у држаиној функцији, која је један део опште, друштвене функције јер и држава не постоји као једна творевина оправдана Шма собом (или Богом или Природом), већ као оргавизација са одређееом функцијом чије задовољење оправдава њено постојање а чије ће коначно извршење значити и њен престанак, неопходно да вршење те функције, фушције својине, буде поверено' лицима (или лицу, у колико је у питању колективистички уређено друштво) која ;су завОта најспособнија за њено вршење. Оставити случају да ово решава, а тај случај је наслеђе јер од њега зависи »о ће доћи иа, чело једног огромног привредног предузећа, значи онемогућити правилно испуњење ове функције. На тај начин својина, управо одноона институција па ма којим је начином називали, која је оправдавала постојање усшанове наслеђа, намеће данас њено 1 укидање. Међутим, промењено схватање у погледу постојањ,а и делања појединца у друштву, у погледу односа родитеља и деце, гаој г е су све појаве (интерес породице, потреба обезбеђења будућности и лаког живота потомцима) оправдане и наметале установу својине, траже данас н.ено укидање, бар у оном обиму у коме она данас постоји. Појединац к;ао члан друштва има за1 дужноСт рад у друштву (који је у исти мах и његово! право које му се мора осигурати, а што све значи да појединац им,а одређену функцију у друштву), и свака институција која би имала за последицу или за циљ да га одвоји од те дужности, од те фуикције, мора бити укинута. А таква је институција наслеђе, у оном обиму у ком!е се оно данас често јавља, јер, дајући могућности појединцима да живе а да не раде, они, на жалоит, радо прихватају ту могућност. На тај начин она проузрокује погрешно схватање О' појави појединца у друштву, и изазива поремећаје у животу друштва. С друге стране, као последица овог промењеног схватнња о задатку појединаца у друштву, дошло је и до промене схватања одноОа родитеља и деце, управо дужности родитеља према, деци. Поред те чињенице да је велики део дужности који је спадао на родитеље прешао на друштвене заједнице (васпитање, школовање, осигурање), однос родитеља према деци, ко-ји се од 1из у11:ае ас пес1б претворио у дужност социјаиног старања и правилног васпитања деце да постану корисни чланови друштва, што ће рећи да раде у друштву за друштво, налаже родитељима. да не стварају од своје деце лењивце већ раднике, а то ће рећи да им не о^ставе толшда да могу живети не радећи. Отуда се, у циљу тог правилног испуњења родитељске дужности према деци, предлаже укидање наслеђа,, и оправдава се баш родитељском љубављу за осигурањем дечије

друштва у погледу великих индусггриоких и новчаних етаблисмама. Све ово јаоно ноказује да ова права имају свој основ у друштву; да их оно може, кад то буде захтевао интерес друштва, укинути. Право је постало друштвена функција чију поделу и обим одређуЈе оамо друштво. Отуда је, мислимо, потребно извршити отворено признаше оваквог стања, и прићи његовом уређешу на бази најбољег задовољења интереса целине. Иначе, право се почише да одваја све више од жиВота, од чињеница, чији оно треба да буде одблесак.