Бранич

ДЕЛОВАЊА ЛЕКАРА И НАДРИЛЕКАРА

187

тори се не слажу ни у томе, штИ ае има подразу^мевати под „стручном спремом" у смислу § 262. к. з. 11 ). Ми налазимо да је стручно свако лице, које је свршило медицинаки факултет бил1о кјод вас или на страни. 12 ) Ка1ко с;мо непротивправност деловања лекара дедуцирали из § 23. к. з. не преостаје нам друго !Н1его да из прописа специјалних закона одредимо, ко је овлаштен на вршење лекарске прамсе. По нашим сапитетским закоиима тражи с1е за вршење лекарске праксе свршени медицински фамултет 1 (наш или страни, востифициран), одређени стаж и овлашћење. Ушлика ае ради о стажу могло би се још и расправљати, али само овлаштење нема никамоиа значаја по нашем мишљењу за кривично-правну одговорноет лекара. Лице квалификовано за лекара може по нашем кривичном 1 законику некажњено вршити праксу и ако нема овлаштења. Овлаштење има више административни карактер и ради тога не можемо рећи да само услед недостатка овлаштења сматра наш кривични законик једно иначе квалификовано лице за надрилекара. Кривични законик забрањује деловање надрилекара с разлога, јер у њиховом раду види опасвост по грађане, а то нема са овлаштењем никакове везе. Коментатори се не слажу ни у томе, да ли је законодавац у § 263. к.. з. под изразом „оштети здравље" разумео тежу повреду (тако Шиловић и Франк) или ту долази у обзир и лака телесна повреда (тако Др. Чубински, Др. Доленц изгледа исто тако). Нама изгледа прво мишљење тачнијим. Коликогод је по нашем кр. з. М10гућа минимашна казна (7 дана — § 39. к. з.ј, ипак би било неоправдано кажњавати лекаре за кулпозну лаку телесну повреду, која иначе није кажњива (§ 181. к. з.). Тачно је да је лекар при лечењу дужаМ обратити већу пажњу, али је тачно и то, да лекаре њихов посао замара и да већином те мање непажње и незнатније погоршање здравља болесниковог с тиме у вези долази услед замореноегги лекара. За ово мишљење говори и сама стилизација овог законског прописа, јер када бисмо исти хтели употпунити у смислу противног мишљења, онда би он морао гласити: ламо оштети здравље или зватно погорша болест, а такова би стилизација очито била бесмислена. Не изгледа нам оправданим ни мишљење Др. Чубинског, да с'е у § 263. м. з. не може радити о повреди здравог човека, што он закључује из речи „лечити" (јер се лечи само болеет). Ако је наиме законодавац мислио употребом речи „лечити" да се ради само о болеснику, а не евентуално и здравом човеку, онда ми са истим правом можемо рећи, да и изразом „оштетити здравље" није могао законодавац мислити на болест, јер је здравље супротно од болести, и амо лечење претпоставља болест онда је искључено да је лекар могао оштетити здравље, јер је здравом човеку непотребно лечење. Исто тако не можемо аМципирати ии тумачење Др. Чубинаког о стицају (Коментар уз § 262. к. з.). По том мишљењу човек који вема стручне 1Ј ) § 262. к. з. гласи: Ко немајући прописане стручне спреме лечи болесника... „Л. Урошевић (Коментар) мисли, да се у смислу кривичног законика не може сматрати лекаром онај, који нема овлаштење, макар је и свршио медицински факултет. Противно Др. Чубински (Коментар), нејасно Др. Доленц (Коментар). ") Видети: Др. Кулаш, Положај лекара и надрилекара, Правосуђе бр. 7| 1934.