Бранич

СУДСКА ПРАКСА

191

пасторка. Они нису ни родитељ и дете, нити сродници. И зато је тужба з«старела. Београдски Апелациони Суд у својој пресуди од 27. фебруара 1934. год. Бр. 1407 је у целости усвојио гледиште тужених и пресудио да се ДХБ. одбије од свога тражења као застарелост. Ту пресуду је оснажио Касациони Суд својим решењем од 29. децембра 1934. год. Бр. 720. Може ли се одрицање удовичког ужитка иобијати ио § 303. а. и 565. грађ. зак. I. С. X. умро је 10. марта 1915. год. При расправи његове масе у Београду удова Т. је 4. априла 1924. год. дала изјаву да се одриче удовичког ужитка у хорист сина пок, С.—Х..а. ДХБ. чији је дужник Т., немајући друге могућности, да наплати своје потраживање, поднела је тужбу и тражила да се то одрицање Т. од удовичког ужитка поништи, као штетно за ДХБ. — као Т-ног повериоца. II. Тужени Т. и X. су признали ове чињенице, али су — истакли да поииштају овога одрицања нема места са ових разлога: 1. По § 565. грађ. зак. то одрицање се не може побијати зато што одрицање од удовичког ужитка није поклон. Поклон се састоји у давању нечега из своје имовине. То одвајање из своје имовине је главни елеменат код уговора о поклону. И према томе ако оно што једна страна даје другој страни не представља имовину дајуће стране, онда нема уговора о поклону, зато што нема услова, који једну праву радњу чини поклоном: а то је одвајање из своје имовине. Нема поклона када удова одбије да прими ужитак. Наследник, који се тим одбијањем или одрицањем користи, не добија тиме никакав поклон од удове, већ тај део имовине добија директно из имовине покојникове. 2. Овакво тумачење је у сагласности са § 394. грађ. зак. по коме „после смрти житеља српског, добра његова прелазе као наследство на другога". Према таквој стилизацији мора се закључити да по нашем Грађанском Законику не постоји установе „лежећег наследства". Самом смрћу једнога лица прелази наследство на његове наследнике. Али тај прелаз је условљен изјавом наследника, или — у овом случају — удове да се прима наслеђа, односно да прими удовички ужитак. И ако заинтересовано лице изјави, да се тога права не прима, да га се одриче, делује та изјава ретроактивно, „екс тунк". Сматра се да оно, што иначе припада удови, није било ниједнога момента њено, и да је у имовину наследникову отишло право из имовине покојникове а не кроз имовину удове. 3. Примени §. 303. а грађ. зак. нема места зато, што он предвиђа само поништај теретних уговора. Он не предвиђа и могућност поништаја пропуштања, услед којих је неко оштећен (на супрот закону о побијању правних послова, који у своме § 7. предвиђа побијање пропуштања). III. Окружни Суд за град Београд је усвојио гледиште тужених и 1. марта 1932. под бр. 9231 пресудио да се ДХБ. одбије од тражења као неоснованог на закону. Ааелациони Суд се сложио с тим у својој — пресуди од 1. фебруара 1933. год. Бр. 516. Касациош Суд је својим решењем од 22. априла 1933. Бр. 2519 поништно пресуду Апелационог Суда, јер је нашао: да је овде главно питање, да ли изјава удове Т. с обзиром на § 303. а. грађ. зак. учињена на штету повериоца Т-ног онога времена, и да ли се може поништити без обзира шта у себи садржи. Касациони суд је нашао да је Т. као удова стекла право удовичког ужитка по сили § 413. г. з. То стварно право плодоуживања добра пок. С. очевидно представља извесну материјалну вредност, и оно траје све дотле га се Т. није одрекла. Потребно је да Суд узме у оцену, да ли одрицање права удове Т. није штетно за ДХБ. као ранијег повериоца и да ли овде не — стоји случај из § 303. а. гз. без обзира да ли та изјава представља поклон или не. Јер, свака изјава правне вредности може се по § 303. а. гз. побијати ако се њему штете интереси повериоца. Београдски аиелациош Суд није усвојио ове разлоге, већ је дао противразлоге, који гласе: (16. маја 1933 бр. 4371):. По § 303. а. гз. за поништај преноса ствари односно права, поред оштећења поверилаца из времена преноса, потребно је да је тај пренос извршен у виду поклона или теретног уговора. Није довољна ма каква изјава дужникова којом би поверилац био оштећен, да