Бранич

192

„Б Р А Н И Ч"

би лице, које је том изјавом добило какве материјалне користи, било одговорнс повериоцу за целокупно, односно у висини добивене користи потраживања његовог према лицу које је такву изјаву учинило. Већ је потребно да је то оштећење наступило услед преноса извесног права или ствари дужника на другога, и да је тај пренос извршен једним правним актом у форми поклона или теретног уговора. У противном дошло би се у сукоб са битном особином приватног права, израженом у § 22. гз., по коме од личне воље сваког лица зависи, да ли ће какво право, које му припада, користити или не. И изишло да је свако лице као дужник дужно да користи права, којима би се потраживања његових поверилаца обезбеђивала. Дакле, удовица као дужник, била би дужна да прими удовичко уживање, наследник као такав да прими наслеђе. А то не само да ни у једном пропису грађ. законика није предвиђено, већ је такав закључак противан и самом његовом духу. Према томе, правилно је гледиште Окружног Суда, да је у овом случају главно и од битне важности једино питање, да ли у одбијању права удовичког ужитка од стране тужене стране постоји поклон у корист туженог X. или не. Јер, с обзиром на горе речено, само ако би се узело да у таквом акту тужене Т, постоји поклон, могло би у овом случају бити места примени прописа § 303 а. односно § 565. гз. Сама чињеница да је изјавом тужене Т, којом се одриче пријема права удовичког ужитка, онемогућена наплата њеним повериоцима из времена тога одрицања, не може оправдати примену поменутог прописа грађ. законика поштс би такво тумачење било противно не само духу Грађанског законика него и изричној вољи законодавца, да су ништави само они преноси права и ствари, који су извршени путем поклона или теретног уговора. Према свему реченом, пошто се тужена Т. учињеном изјавом није одрекла извесног свог права, које јој по закону припада, већ је само одбила да постане власник тога права (што према § 22. гз. може чинити, без обзира какво дејство та њена изјава има на сигурност потраживања њених поверилаца из времена те изјаве) јасно је да изјава не садржи у себи ни један од оних акта, које предвиђа §. — 303. гз. и према томе да у конкретном случају нема места примени тога прописа. Касациона Суд у својој општој седници од 26. августа 1933. год. бр. 5579 усвојио је примедбе свога Оделења о противразлоге Апелационог Суда одбацио. Следујући томе Ааелациоии Суд је поништио пресуду — Окружног Суда и овај је, поступајући по тим примедбама као обавезним, својом пресудом од 5. децембра 1933. бр. 49.650 пресудио да се изјава удове Т. о одрицању ужитка у корист наследника X. — поништи у корист повериоца ДХБ. У својим разлозима Суд је навео, да је — удова Т. право ужитка стекла самом смрћу свога мужа — а то је 10. марта 1915. год. и да је тај ужитак имала до 4. априла 1924., кас дана када га се одрекла у корист наследника X. Суд је нашао да је Т. таквом изјавом ишла на то да оштети свога повериоца, и зато је донео ову пресуду. IV. Виши Судови су потом одбили ДХБ. од тражења по основу застарелости тужбе. Али да није било застарелости, ова пресуда Окружног Суда остала би свакако у снази с обзиром на примедбе Опште седн«це Касационог Суда. У овом случају карактеристично је мишљење Касационог Суда: „да се свака изјава правне вредности може по § 303. а. гз. побијати, ако се њоме штете интереси повериоца". Изгледа да је то мишљење мало широко за наш Грађански Законик. Јер ГЗ. предвиђа само поништај правних радши, које су поклони или теретни уговори. — Пропуштања као таква се у §§ 565. и 303. а. гз. не помињу. Мишљење да се свака изјава правне вредности може побијати, одговара прописима Закона о побијању правних дела, али није у сагласности за прописима ГЗ. Иако се Закон о побијању правних дела има примењивати на све случајеве, који су се догодили до 5. марта 1934. год. овај је случај изнет зато што није искључено да ће се пред нашим судовима још појављивати спорови у којима ће се расправљати поништај правних послова према Граћанском Законику. Самуило Демајо, адв.