Бранич

СУДСКА ПРАКСА

193

Засшарелосш ирава на кривично гоњење и кажњавање не утиче на гра• ђанско -иравне аоследице учињеног деца. Одлука опште седнице Касационог суда. Тужилац Ј. представио је суду, да му је тужени Ђ. изнудио признаницу на 24.280 дин. Ову признаницу тужени је остварио, тражећи код суда обезбеду и осуду. Зато га тужи и моли суд за пресуду, да поменута признаница нема важности. За доказ својих навода поднео је кривичну пресуду, којом је констатовано постојање кривичног дела изнуде али је тужени том пресудом пуштен испод суђења услед застарелости дела. Окружни суд у Неготину пресудио је, да се спорна признаница огласи за неважећу, налазећи, да је поднетом кривичном пресудом утврђено, да је иста признаница на означени начин изнуђена тужиоцу. Што се тиче наеода туженог да је он пуштен испод суђења због застарелости, суд је нашао, да је ирелевантан за пресуђење спора, пошто је од битне важности моменат, да ли је признаница изнуђена или не, без обзира на то, да ли је оптужени и осуђен за ту изнуду. Апелациони суд у Београду одобрио је ову пресуду. Касациони суд примедбама свога II оделења од 2.- 11 1934, г. Рев. бр. 183 поништио је пресуду апелационог суда са следећих разлога: Није морао суд изрећи пресуду, да је спорна признаница изнуђена тужиоцу само на основу извршног решења Касационог суда од 26 -11 1931 г. Бр. 2849 којим је тужени пуштен испод суђења услед застарелости, јер поменуто решења у овој грађанској парници може бити пуноважан доказ само о ономе, о чему гласи диспозитив одлуке суда а то је, да је оптужени Ђ. пуштен испод суђење услед застарелости дела а не и чињенице, утврђене рефератом и разлозима тога решења. С тога је Апелациони суд погрешио, што је одобрио пресуду Окружног суда, којом нису цењени сви остали докази тужилачке стране о томе, да ли је спорна признаница изнуђена од стране туженога Ђ. или не, па да, према оцени и приговора парничних страна, донесе оцлуку. Београдски апелациони суд није усвојио ове примедбе већ је у писму од 20-VIII- 1934. г. Бр. 5185 дао следеће противразлоге: Тужилац је тражио, да суд утврди неважност признанице, јер му је она силом и претњом од страие туженог изнуђена. За доказ свога тврђења позвао се на сведоке, који су у току спора посведочили тужбене наводе. На основу исказа ових сведока а по тражењу тужиоца, отворена је кривична истрага противу туженог, која се окончала на тај начин, што је ислеђењем а на име рефератом решења апелационог суда и примедбама Касационог суда утврђено, да је тужени силом принудио приватног тужиоца, да напише признаницу на нај начин, што је оптужени С. имао нож у једној руци а концепт признанице у другој док је Ђ. држао једну гвоздену полугу над главом прив. тужиоца а оптужени Ј. држио у руци сикиру и тако претили приватном тужиоцу, да ће га убити и бацити у Дунав, ако не напише признаницу. Налазећи даље, да у таквој радњи оптужених стоји доказ § 194. крив. зак., коме одговара § 242. новог крив. зак. а не дело из § 195. к. з. како је Апелациони суд, пре примедаба Касационог суда нашао, да оптужени заслужују казну и да би им се иста имала одмерити по § 242. новог крив. зак., као блажијем од § 194. к. з. Али, како се из акта ислеђења види, да су ово дело учинили 1924. год. а до дана изречене одлуке апелационог суда 20-ХН-1930 г. протекао је двоструки број година, потребних за застарелост кривичног дела у смислу §§ 78. и 79. крив. зак. то је апелациони суд донео решење, којим се оптужени пуштају испод суђења услед застарелости дела. Према оваком стању ствари, апелациони суд је, према извршеном ислеђењу у току овога спора, и одобрио пресуду окружног суда, да се спорна признаница огласи за неважећу. Налажење Касационог суда, да поменуте нримедбе истог суда, односно решење апелационог суда у овој грађанској парници може бити доказ само о ономе, о чему гласи диспозитив одлуке суда а то је, да је оптужени Ђ. пуштен испод суђења услед застарелости дела а не и чињенице, утврђене рефератом и разлозима, — апелациони суд не може примити. Диспозитив ових одлука најпре не негира чињенице, које утврђују изнуду признанице, већ је последица сасвим особите околности, на основу које је оптужени Ђ. избегао заслужену казну и која не можа њему ићи у корист, противно ислеђењу, којим је у току овога спора сасвим противно утврђено. Застарелест права на кривично гоњење и кажњавање не утиче на грађанско правне последице учињена дела, чије је постојање овде потпуно утврђено, што се јасно констатује и у реферату и у разлозима судских одлука у Кривичном поступку и такве конста-