Бранич

194

,Б Р А Н И Ч'

тације, без обзира што нису унете и у диспозитив тих одлука, (што често бива и код кондемнаторних пресуда) потпун су доказ у смислу §§ 187. и 188. гр. с. н. Касациони суд у својој општој седници од 29-Х1-1934. г. Рев. бр. 183/2 усвојио је око противразлоге Апелационог суда и његову пресуду оснажио а примедбе свога II оделења одбацио. Саопштио Т. Ивановић Ако Призивш суд, одлучујући о самој сшвари у смислу § 591 грађ, аар. аосш., не одлучи иресудом већ закључком, онда је шакав иосшуиак Призивног суда нишшаван ио § 571 шач. 9 у вези § 579 шач. 2 грађ. аарн. иосш. (Закључак Касационог суда у Београду од 12 фебруара 1935 год. Рек. 126. У правној ствари тужилаца фирме О. и М. противу тужене фирме М. Б. и Комп. ради дуга, Срески суд за град Београд, пресудом својом од 16 фебруара 1934 год. осудио је тужену фирму на плаћање горњег дуга. Трговачки суд у Београду, као призивни, решавајући по призиву туженика противу горње пресуде среског суда, закључком својим од 20 јуна 1934 год. Пл. 31/34, није уважио призив туженика. Касациони суд у Београду, као ревизиони суд, расматрајући ревизију туженика изјављену на закључак призивног суда, закључком својим од 12 фрбруара 1935 год. Рек. 126, решио је, да се закључак Трговачког суда у Београду од 20 јуна 1934 год. Пл. 31/24, као ништаван укине и предмет врати истоме суду на усмену расправу, са разлога: „При расмотрењу списа овога спора Касациони суд је приметио да је трговачки суд у Београду као призивни суд приликом суђења по призиву изјављеном на пресуду среског суда за град Београд доносећи своју одлуку о самој ствари порведио пропис § 591 гр. п. п. Наиме, призивни суд, према овом законском пропису одлучује о самој ствари пресудом у колико има места примени наређења нз §§ 588,589 и 590 гр. п. п. Трговачки суд у Београду међутим одлучио је по призиву а о самој ствари својим закључком од 20 јуна 1934 год. Пл. 31134/1. Због наведене повреде закона из § 591 гр. п. п. Касациони суд је, не упуштајући се у оцену ревизионих навода туженика и не улазећи у меритум по главној ствари, а на основу § 571 тач. 9 у в. § 597 тач. 2. гр. п. п. донео одлуку као што је у диспозитиву изложено. Саопштио: Јован Д. Смиљанић Секретар Касационог суда ,Иајарихвашљивија ионуда" и ,најнижа ирихвашљива ионуда" из 115. и 119. Закона о извршењу и обезбеђењу ни\е једно исшо. Тужилац Драгутин тужбом својом од 27. децембра 1934. г. тужио је Окружном суду у Ужицу полицијског писара Ј. Б. због неуредно извршене јавне продаје његовог непокретног имања, извршене на дан 11. децембра 1934. г. од стране извршне власти, наводећи да је продаја неуредно извршена са следећих разлога: 1) Што извршна власт није потпуно поступила по пар. 478. Грађ. суд. пост., јер се из списа обављене продаје не види да је позив предат и првом интабулисаном повериоцу М. И., чиме му је одузета могућност да се користи правом учествовања у надметању; 2) Што је извршна власт погрешно ставила у оглас да је „најприхватљивија" понуда за имање 10.000 динара, уместо да у смислу пар. пар. 115. и 119. Закона о извршењу и обезбеђењу стави у Закону употребљени јасни и једино правилни израз „најнижа прихватљива понуда", што са рђаво употребљеним изразом „најприхватљивија" не чини једно исто, јер док се под изразом „најнижа прихватљива понуда" разуме цена од које иочиње надмешање, дотле се под рђаво употребљеним изразом „најприхватљивија" може разумети она највећа цена ао коју се имање може усшуииши куицу. Стога је молио суд да продају као неуредну поништи и да туженога писара осуди да му накнади плаћену таксу у износу од 465 динара. Тужени у одговору на тужбу тврди да су на продају била позвана сва заинтересована лица и да су позиви свима достављени благовремено. Што се тиче употребљеног израза „најприхватљивија", г. писар налази да је то исто што и „најнижа прихватљива понуда", па моли суд да продају одобри, а тужбу одбаци.