Бранич

200

„Б Р А Н И Ч"

Аустрије били угрожени, сагласили су се да препоруче састанак у скором времену претставника свију влада побројаних у Римском протоколу, у циљу закључења споразума, који би се односили на Централну Европу. „4) Што се тиче ваздухопловног пакта, предложеног за Западну Европу, претставници трију влада потврђују принципе и поступак којима ће се ићи, онакве, какви су предвиђени у лондонском комуникеу од 3. фебруара и саглашују се да живо наставе проучавање питања у циљу припреме једног уговора између пет сила, поменутих у Лондонском саопштењу, као и свих билатералних споразума могућих да му се прикључе. „5) Прелазећи на испитивање проблема о наоружањима, претставници трију сила потсетили су да је Лондонски комунике предвиђао један аранжман о коме би се слободно преговарало с Немачком и који би заменио односне одредбе петог дела Версаљског уговора; они су решавали, уз осећање своје одговорности о скорашњем кораку немачке владе и о извештају који је поднео сер Џон Сајмон о разговорима што их је имао са немачким Канцеларом по томе питању. „Претставници трију влада са жаљењем су констатовали да је начин једностраног отказа, усвојен од немачке владе у часу кад су били у току кораци за остварење једног аранжмана слободно постигнутог по питању наоружања, нанео тешку повреду поверења јавног мнења у чврстину мирољубивог поретка. С друге стране, обимност немачког програма наоружања, онаквог какав је објављен, — програма чије је извршење већ доста напредовало — одузела је сваки значај квантитативним предвиђањима, на којима су досад заснивани напори за разоружање и у исти мах поколебала је наду коју су испирисали ти напори. „Претставници трију сила при свем том поново потврђују своју дубоку жељу да одрже мир, стварајући осећање безбедности и изјављују, са своје стране, да су вољни да се придруже сваком напору практичне вредности, који би ишао на то да се оствари један међународни споразум о ограничењу наоружања. ,6) Претставници трију влада примили су к знању жеље изражене од стране држава чији је војнички положај одређен уговорима, а наиме Сен-

жерменским, Трианонским и Нејским, да оне постигну ревизију тога положаја. „Одлучују да о томе обавесте дипломатским путем друге заинтересоване државе. „Они су се сложили да препоруче заинтересованим државама проучавање овог питања у циљу да се оно реши уговорним путем у оквиру општих и регионалних герантија безбедности". Изјава влала Енглеске и Ишалије Заједничку изјаву овако стилизовану учинили су претставници Италије и Уједињене Краљевине, у погледу Локаранског споразума: „Претставници Италије и Уједињене Краљевине, сила које су пришле Локарнском споразуму само у својству гараната, свечано поново потврђују све обавезе које, по одредбама овог уговора, падају на ове силе и изјављују, да су оне решене да се верно по њима одуже у случају потребе. „Пошто су горепоменуте обавезе закључене и према свима другим силама потписницама Локарнског споразума, ова заједничка изјава учињена на конференцији у Стрези, на којој учествује и Француска, биће званично саопштене немачкој и белгијској влади". Закључна изјава „Три силе чија политика има за циљ опште одржање мира у оквиру Друштва народа, констатују свој потпун споразум, да се одупру свим пригодним средствима сваком једностраном отказу уговора који може да доведе у опасност мир Европе; у томе циљу оне ће делати у тесној и срдачној сарадњи". Резолуција у Стрези утишала је јавно мнење и умирила узнемирене духове, јер је ставила до знања Немачкој, да у заштити Версаљског уговора није више Француска усамљена. По закљученом састанку у Стрези, министри иностраних послова г. г. Лавав и Сајмон са италијанским преставником г. Алоизием похитали су у Женеву на ванредно заседање Савета Лиге народа. Претседници влада г. г. Мак Доналд и Фланден пошли су својим земљама да положе рачун о своме раду у Парламенту (в. велики говор г. Мак Доналда сд 17 априла), док г. Мусолини није имао кога да обавештава о своме раду.