Бранич

78

„Б Р А Н И Ч"

тражи индентичност њихова по унутарњој вредности". (Став неразумљив са логичког гледишта). Извесни аутори, вероватно увиђајући нелогичност опште теорије изјашњавају се против аналогије јшз. Они против ње наводе два озбиљна аргумента. Најаре кад се ствари посматрају одоздо — то ће рећи од посебног ка општем — види се, да нема готозо конкретног случаја који се не би могао подвести под два или више правна правила 18 ). Отуда закључују, правна аналогија је и сувише проширен домен. Ми на овај аргуменат одговарамо овако: и најекстремније присталиде горње тезе, дозвољавају постојање таквог случаја који би се могао подвести само под један принцип. Да оставимо, за сад, на страну што су, по нашем гледишту, такве ситуације чешће. Сама чињеница да има један једини однос који се може иодвесши само под једно више иравило, иотзује неосновачост горњег гледишта. Јер у том једином случају могла би се ирименити аналогија јипз. Међутим, закључак, да су изванредно ретки казуси, који се могу подвести под један принцип, погрешан је и последица је ранијег схватања правне аналогије по коме, за њену примену би била довољна само „сличност, па чак ни то". Такво непрецизирано гледиште водило је, заиста, томе да су се случајеви, најчешће, могли супсумирати под више принципа. Сличност је се могла наћи и тамо где је једва има. Јер, навек између две ситуације има бар извесних удаљених додирних тачака. И, ако се сличност правдала и извесним спољним, чисто формалним моментима, јасно је, да се она тражила и тамо где је у ствари нема. По схватању које смо и ми изнели, захваљујући ослонцу „интересном положају" могли би рећи да је правило, да се случај може подвести само под један принцип а да је изузетак, кад се он може супсумирати под више принципа. Истина у пракси би могло бити проширавања домашаја правне аналогије; али, као што смо рекли ти би случајеви били ређи јер би претстављали злоупотребу власти која би се дала и корегирати. Горе поменути пак, изузетак не би негирао наше схватање, јер ми не тврдимо, нити нам је то потребно, да се сви случајеви могу подвести под један принцип. Ми хоћемо само да докажемо да се правна аналогија не сме избацити из правног резоновања, већ да може бити једино речи о проналажењу критеријума за њено ограничење. Други аргуменат је тај, што по њима, правна аналогија није ништа друго до дедукција. Дедукција у егзактним наукама посве сигурна метода у праву то није. Виша и највиша правила — у колико су формулисана од законодавца — нису никада потпуно оивичена већ је њихов еластицитет мањи или већи. У колико су творевине науке, у колико резултат генерализирајуће апстракције, она се не могу применити и на оне случајеве из којих нису изведена. „Општа начела позитивног права апстрахују се помоћу индукције из позитивно правне грађе и због тога уопштавају само оно што се у овој грађи садржи, али не дају ништа више. Дедукција из ових начела не може да пружи решење за казус, који није био предви-

18 ) Ђ. Тасић: Конструктивна јуриспруденција, Архив.