Бранич
ПРОБЛЕМ ЗАКОНСКЕ И ПРАВНЕ АНАЛОГИЈЕ
79
ђен од позитивне правне грађе". 19 ) Та неефикасност дедукције проузрокована је и тиме што правни систем није потпуно логичан, већ систем „правила која изражавају извесне практичне вредности и имају практичан циљ. (Тасић: Конструктивна јуриспруденција). — Нама, најпре, ова индентификација правне аналогије и дедукције не изгледа тачна. Са формално логичког гледишта то нису два иста појма. Док се, наиме, код дедукције тражи да подмет горње премисе (ргоробШо ташг) буде потпуно идентичан са именским делом прирока доње премисе (ргорозШо т1пог) док, дакле, закључивање по дедукцији претпоставља заједнички појам ({еггшпиз тесНиз) у обе премисе, дотле се код аналогије захтева само сличност два објекта односно сличност особина на основу којих се врши закључивање. Затим уочено је, да је закључак псеудо-симгизма код аналогије само хипотетичан, проблематичан, док је код дедукције неоспоран. Код ове последње ако је материјално тачна премиса од које се полази, ако је тачно да су „сви људи смртни" онда је тачно и да је Сократ као човек смртан. Ово је тачно, јер је оно тачно. Истинитост закључка изводи се из истинитости прве премисе. 20 ) Отуда је погрешно све закључке који се односе на дедукцију ео јрзо проширавати и на правну аналогију и обрнуто. Али колико се тим изједначењем хтело рећи, да се при употреби тих метода полази од истих принципа и да је, управо, несавршенство тих принципа оно што спаја та два метода, онда је ствар на своме месту. Само одмах да нагласимо да то несавршенство није по нашем мишљењу толико колико се тврди. Тако нам изгледа нетачно гледиште нашег цењеног наставника да се дедукциом из принципа „индуцираних" из позитивне грађе, не може наћи решење за казус који није том грађом био обухваћен. Позната је ствар да појам синтетичке дедукције (па чак и аналитичке) претпоставља нова сазнања добијена тим методом. А ако се на ово приговори да је право „нормативна наука" и да отуда оне методе и закључци до којих се долази у егзактним наукама, не могу се применити и у праву, ми, да бисмо отстранили тај приговор, констатоваћемо да је навек могуће да се као нов јави известан случај који је скоро илустрација извесних принципа и да тада нема сметње да се тај принцип примени на то поуит. Шго се тиче примедбе о еластицитету правних принципа ни она није тако потпуна као што се тврди. Начело да се општем интересу мора дати превага над приватним заиста је и сувише широко јер се „општи интерес'' може схватити на овај или онај начин, нпр. индивидуалистички или колективистички. Али начело да нико не може пренети више права него што сам има, тачно је детерминисано. Иста се примедба може учинити и у погледу дедукције у праву. Има случајева кад је она заиста неефикасан метод. Али зато има и случајева кад је њена тачност несумњива. Све су ово разлике о којима се мора водити рачуна и које нам
19 ) Ф. Тарановски: Енциклопедија права стр. 255. Види слично и поменуто дело г. Спасојевића: V апа1о§Је еЈ Г еп!егрг61а1шп. 20 ) У истом смислу и Веппо Егсклапп: 1,о§1к, <ЈгШе АиЛа§е 1923, ВегНп ипс! 1ејрсјд, стр. 739—746. БЈе Апа1о§1еп5сћ1и$зе