Бранич

СУДСКА ПРАКСА

СУДСКА ПРАКСА Право на накнаду због угреде или клевеше иостоја само онда, кад се докаже машеријална шшета која је из ших дела ароизашла. А. Б. тужио је В. Г. за увреду и клевету. Срески суд за град Београд сво-јом пресудом КПС 4725/34 туженог је осудио за дело из §297 и 301 К. 3. а тужиоца за материјалну награду упутио на грађански спор. На основу извршне кри,ви «не пресуде тужилац је грађански спор повео и од тужиоца на име накнаде за увређену и оклеветану част тражио Дин. 8.000. Туженик је у своме одговору на тужбу изјавио, да по § 800 и 822 Г. 3. о накнади штете за увређену и оклеветану част може бити речи само онда, кад је услед таквих радњи једно лице заиста претрпело материјалну штету. Пошто тужилац претрпелу штету ничим не доказује, а пошто се накнада штете може -тражити само ту где је штета доказана, то је тужбени захтев неоснован. Окружни суд за град Београд својом пресудом По 752/34 туженикове наводе није прихватио, већ га је на плаћање осудио. Суд је пресуду засновао на .§ 822 Г. 3. „пошто су употребљени изрази морали нанети штету тужиоцу и према њему изазвати неповерење". У свом призиву туженик наводи, да § 800 Г. 3. говори о штети која се другоме учини, а § 822 о штети која се части и поштењу другог проузрокује. ,Да би се ови законски прописи могли применити тужилац би пре свега морао до.казати, да је услед нанете му увреде или клевете, претрпео било какву штету, или изгубио било чије поверење, из чега би штета резултирала. Наглашава се, да је увредама и клеветама повређен не тужиочев имовин,ски интерес, већ његов осећај, а да је за ту повреду осећаја добио сатисфакцију пресудом кривичног суда. Том пресудом њему је и одмерен износ са којим је фактички оштећен, а који је раван парничним трошковима у кривичном процесу, те ван тог износа нема оштећења. Ово резоновање је прихватио Београдски апелациони суд својом пресудом Р. бр. 145/35. Разлози су те пресуде следећи: „По § 800 и 822 у вези § 8 Г. 3. шотребно је да оклеветани или увређени докаже, да је услед увреде и клевете претрпео не само моралну већ и материјалну штету, као и дадокаже у чему се та штета састоји. Кривична пресуда којом је туженик осуђен за дело увреде и клевете, служи за доказ да је туженик заиста извршилац дела, али не и за доказ да је увреда и клевета имала материјалног дејства, на тужиочеву имовину и његов привредни кредит". Ова је пресуда постала извршна, а у истом смислу постојале су и раније две одлуке Касационог суда под бр. 887/1870 и бр, 1337/1885. Право на иовраћај мираза стиче се фактичким иресшанком брачне заједнице, не чекајући на развод брака. Н. М. тужила је свог мужа Ј. П. за повраћај мираза у дин. 40.000 наводећи да њен брак није разведен, али од мужа живи одвојено, као и то, да по § 766 муж право уживања жениног мираза има само за време фактичког трајања брака. Туженик чињеницу о миразу није оспорио, али је нагласио да жена на повраћај мираза има право само онда, кад брак буде дефинитивно разведен. Позивао се на исти пропис § 766 Г. 3. по којему муж има право да ужива женин мираз док је брак у „сили и важности, а „силу и важност" браку не одузима околност одвојеног живота, већ једино развод брака. Окружни суд за град Београд својом пресудом По. бр. 318/34, тужиљи је дао за право и туженика осудио на повраћај мираза. Законске изразе из § 766 ,Г. 3. ,у сили и важности" суд је протумачио као синоним постојања брачне заједнице, а не и самог брака. Туженик је у свом призиву навео, да по § 766 Г. 3. брак у сили и важности остаје све до дефинитивног окончања бракоразводног спора. И кад тако не би било тужиља би до развода брака по § 416 Г. 3. имала право једино на интерес односно приход из мираза, а на повраћа) мираза само онда, кад брак престане. Туженик се позивао и на пропис § 417 Г. 3., који прецизира случајеве, до када је муж у право да женвн мираз ужива. Истиче: „Да је законодавац у те разлоге убрајао и одвојено живљење, и то по жениној вољи, која мужа напусти али на бракоразводна рочишта неће да долази, нити да бракоразводни спор води,