Бранич

ДРЖАВА И ЦРКВЕНО ПРАВОСУЂЕ

525

склопљени после 1930 год. Иначе једна и друга мешовите, интерконфесионалне бракове, које би држава ради народне будућности требала да помаже, ниште без милости, не штедећи хиљаде малих Југословена, који постају разбаштињена копилад, чим њихови родитељи потраже религиозни рецепт христових следбеника. Последице овакве превласти цркве над државом недогледне су у сваком погледу. Оваква верска аутономност, кад се распламти, као што може — подрива државне темеље горе од свих опасности због којих се доносе драконски закони. Са којим правом држава над свима истиче свој унитаристички принцип, кад под њеним окриљем оваку власт испољавају, не живи народ или народност, већ мртве цркве и њихови средњевековни кодекси. Ако држава свима признатим црквама признаје једнаку аутономију, то не значи да њиховој надлежности препушта брачне односе, јер је брак друштвени а не духовни проблем, јер је брак установа, а не верска церемонија. Пасивност државе у овом погледу у толико је мање могућа, што цркве својим аутономним правилницима дерогирају законе суверене државе, и изазивају верске сукобе, које држава на својој територији не сме толерисати. Шта је брак, како постаје и престаје, то су питања која за све једнако решавају државни закони, чак и онда, када брак не би сматрали темељом породице, а породицу ћелијом друштва. Ако би држава новим јединственим законом прихватила црквени брак, онда би црквама остало право, не да у истој држави стварају своје различите појмове о браку, које је заједнички закон дефинисао, већ да издају своја засебна правила о пословању управо церемонији, при закључењу или разводу брака. Кад је држава по својој улози, позвана да браку даје конструкцију за цркву остаје само то, да ту конструкцију декорише на свој властити начин. Ако конструкција мора бити једнака, јер је брак за све од истог значаја — декорације могу бити различите према верским традицијама и схватањима. Кад би друкче било, онда би разне вероисповести брак искоришћавале не као светињу, већ као средство за придобијање нове пастве. То се каткада и десило, јер извесна прелажења у ислам или старокатолицизам нису рефлекси убеђења, већ недозвољених маневара, са којима се закони још нису позабавили. Затим поништај брака, без икаквих сметњи, већ зато што је закључен само у једној од хришћанских цркава — не могу да одобре и схвате ни поштена људска логика ни права хришћанска етика. Ово тим пре што закључење брака у обе цркве којима младенци припадају, не по својој вољи, већ по традицији својих праотаца, саме цркве искључују. Многи се и данас чуде како се у Америци или Русији бракови лако разводе. А кад би знали како се код нас лако и прелако разводе интерконфесионални бракови, између католика и православних, онда би тек видели да фамозни „Елдорадо" од нас није далеко. Разлика постоји само у томе, што у Америци или Русији разлог мора бити оправдан и логичан, а код нас је разлог формалне верске природе. Затим и у Америци и у Русији, и