Бранич

526

„Б Р А Н И Ч"

после развода, обавезе родитеља према деци остају недирнуте. Међутим наша црквена правда ништећи брак, ништи и родитељске обвезе према несретној деци, која поред тога што губе оца, губе и саму брачност. А то се све на жалост истог дана са највећом педантношћу спроводи кроз све црквене регистре. Овакви црквени прописи не изазивају само протест против верског правосуђа, већ се незадовољство преноси и на саме народности које нису криве, што се њихове границе поклапају са верскима. Затим, овде се више не ради само о сукобима појединаца, нити цркава, већ о сукобима између црквеног и државног правосуђа. Оно што први судови на основу посебних верских прописа узимају за право, државни судови узимају за велику неправду. Ако је брак због верских церемонија уништен, онда су уништенаи најосновнија права отеране жене, или напуштене деце. Црквена пресуда о поништеном браку спутава државно правосуђе, али не искључују савест судија. Зато судије могу, место да такву пресуду поштују, код свих спорова који пред суд дођу, отворити питање, на основу којег је државног закона могућ поништај брака са сличног формалног, верског разлога. Такав закон не би пронашли, а њих је држава позвала да суде по њеним постојећим законима, а не по верским правилницима цркава, којима није дата аутономност да преко ње угрожавају државну сувереност. Ми смо у скорој прошлости имали случајева, када су судови црквену правду оставили у сенци државних закона, У години 1921 архијерески сабор је огласио ништавним све друге свештеничке бракове. Такве незаконите пресуде судови ничу поштовали, нити су свештеничке жене лишавали права издржавања, а децу законитости и наследства. Разлог је био тај, што други брак свештеника не искључују државни закони, већ верски прописи, који ће и сада после враћања судијске самосталности морати устукнути пред државном правдом и правном науком. Између државних закона и верских правилника у питању брачних односа, постоје огромна неслагања и контрадикторни интереси. На овом подручју држава не сме трпети ни конкуренцију, а камо ли супремацију подређених сила, које се све више својим верским правилницама и посебним црквеним правосуђем, уздижу изнад државе и њених закона. Кад на истом подручју за исте проблеме, нису могуће две законодавне власти са истим правима, и кад једна мора устукнути онда то свакако мора бита власт цркве пред влашћу и правосуђем суверене државе.