Бранич

556

„Б Р А Н И Ч"

само због ауторитета односно суверенитета претставника врховне власти, већ и због извесног правног поретка у земљи. Чл. XII. предвиђено је, да ће се Рим постарати, да организације верских редова и конгрегација не потпадну под покрајинске старешине настањене у иностранству, сем изузетака, који би се могли да чине у споразуму са владом. Врховно старешинство редова, који постоје у нашој држави, а за које се тражи признање правне личности, налази се ван наше државе. Ово врховно старешинство прешућује поменути члан, а говори само о покрајинском, — као да ово има неке важности у спровађању опште делатности једног реда. — Извор снаге рецимо језуитског реда лежи у његовој организацији и конституцији. На челу му стоји генерал и овај једини диригира са редом исто онако, како и Папа са целом кат. црквом. Чл. XIII. третира поступак против оптужених духовних лица. Има да се формира нарочити поступак за смењивање духовних лица, која су се огрешила о јавни поредак. Такав поступак био би једна привилегија, која је у диаметралној опреци са нашим позитивним законодавством. — Значи, да би наш законодавац морао поред постојећег крив. поступка доњети још један посебан поступак против свештених лица кат. цркве. Чл. XX. признаје кат. цркви право на сва добра „Верског фонда". Поред годишње субвенције, коју осигурава чл. XVIII., држава би требала да враћа добра, верске фундације, које су настале из секуларизоване црквене имовине, а на које црква нема данас никака права. — Аустријским конкордатом од год. 1855 нису јој враћена та добра. — Држава није требала да признаје субвенцију док црква истовремено тражи поврату тих добара. Таковом захтеву цркве држава би морала да стави у компензацију све оно, што је од оснутка Верозаконске закладе давано за издржавање катол. црквених институција и свештенства. Не само, да је право цркве за поврату тих добара застарело, већ оно против наше државе није никада ни постојало. Враћање добара ишло би на терет целе земље. Овакова једна трансакција не би се могла извршити без извезних економско-политичких потреса у земљи и зато мешовита паритетна комисија о којој је реч у чл. XXXVI. конкордата имала би па овој ствари не само да утврди модалитете прелаза ових добара под управу цркве, већ претходно пре тога, да испита и правну могућност самог прелаза. Чл. XXI. додирује и питање патроната приватних лица, те допушта, да ће се она моћи са овлашћењем не само грађанских већ и црквених власти, да ослободе својих обавеза, у колико се истодобно одрекну и права, која извиру из патроната, ну након што ће једна мешовита комисија да одреди накнаду, коју би имали да исплате црквеним телима. Овде је реч о реалном патронату који је повезан са земљом. Патрон је обавезан, да одржава у реду црквене зграде и да даје жупнику утврђена подавања, а има између осталог право, да суделује при постављању жупника. Питање ликвидације реалних патроната породило се одмах са доношењем аграрне реформе.