Бранич

УПРАВНА ВЛАСТ И ЊЕНО ПРАВО

109

ради његовог извршења, него и да не доаушта различита тумачења. Али тај део није велики — он је много мањи него што ,се обично мисли. У ствари мали је део законодавства, чије су одредбе тако савршено јасно изражене, да оне код свих људи ,имају исти смисао. На ову се чињеницу, међутим, обично не обраћа довољна пажња и нама је ушло у обичај, да сматрамо закон, као један дотпуно поуздан правни извор, из кога се са сигурношћу може констатовати право. То је утицај неких ранијих школа о тумачењу закона (проблем, у који ми овде не можемо улазити,) а нарочито једне школе, која је подигла култ законског текста до крајњих граница, до једнога сасвим нереалног значаја и чији су поједини представници негирали уопште постојање некога права лан законског текста. На жалост, ова сигурност, да можемо из самога текста закона сасвим прецизно извући једно одређено право — па ма жојом методом тумачења се служили, — врло је недовољна. Већ сам факат да постоји више метода тумачења закона и да се помоћу разних метода може доћи и до различитог смисла закона, наводи нас на мисао, да правна вредност једнога закона зависи од извесних елемената средине и човека, који закон примењује или тумачи. Пре свега зато, што је право један психолошки феномен, резултат једнога унутрашњег интелектуалног процеса нашега духа и што спољни изражај његов не ствара у свести свих људи увек и исту представу. Затим и стога, што се и на орган, који закон тумачи и примењује, врше многобројни утицаји спољашњи и индивидуални. Има извесних периода стварања једне заједничке психозе у целом друштву (каква велика опасност, опште социјално зло, учестане штетне појаве, или каква општа потреба), које дејствују на пооштрено или ублажено примењивање извесних правних мера. С друге стране карактер самога органа, који примењује закон, његово образовање, иорекло, иолитичка гледишта, социјални иоложај, економске ирилике — сви ти индивидуални моменти утичу на његову психу и дају унутрашњи смисао законској одредби. Отуда ми видимо разна тумачења једне исте законске одредбе. Отуда ми имамо судство, као и остале власти које примењују законе, организоване у више степена, да би се колико толико тим начином, чисто техничким, изједначила та неједнакост људске психе, да би се обезбедило што тачније остварење закона. На разним степенима те јерархије, а понекад (и не тако ретко) и у истом степену, често се иста одредба различито иримењује: под истим законским условима разни појединци долазе до разних иравних ситуација. Отуда контрадикторне одлуке по истој ствари. И код таквих појава ми смо, у широј публици, увек готови да их осудимо као знак неправде и неједнакости пред законом, док су оне много чешће резултат неједнакости људске психе. Кад све ово знамо, онда видимо да није тако лако утврдити апсолутан смисао једне законске одредбе, једнога права; да