Бранич

218

„Б Р А Н И Ч*

кама. Ти су услови и претпоставке делимично предвиђени у материјалном, делимично у формалном или процесном праву, а међу њима се, поред осталих, налази и установа позната под именом парничне или стварне легитимације. Парнична легитимација се у судској пракси врло често помиње и истиче, нарочито у вези са приговорима чије је изношење предвиђено на т.зв. првом рочишту. При томе се та установа углавном двојако третира и схвата, а наиме: час као право на тужбу, час као посебна врста страначке способности. Међутим, мада установа парничне легитимације има стварно доста сличности и са правом на тужбу и са страначком способношћу, она се ипак од ових у многоме разликује. Тако, на пример, право на тужбу је више једнострано и тиче се само активне странке у једноме правном спору; т.ј. то право редовно има у виду само оно лице, које је позвано и овлашћено да тражи правну заштиту, а не и оно, против којега се та заштита у даноме случају има да оствари; док је парнична легитимација, на против, Еећ и по самоме свом појму, двостранога карактера и тичесе обеју парничних странака, и тужиоца и туженика. Отуда имамо две врсте или два облика парничне легитимације: активну — на страни тужиоца, и пасивну — на страни туженика. А од страначке способности се парнична легитимација разликује нарочито по томе: што је страначка спо•собност, у суштини својој, субјективне природе и тиче се личнога својства одн. личних квалитета и способности парничних странака; док је парнична легитимација, на против, више објективне природе и тиче се односа извесних лица према одређеној прзвној ствари, т.ј. према спорноме предмету,— који однос та лица чини овлашћеним и дужним гезр. актизно и пасивно легитимисаним, да се појаве као парнична странка, у својству тужиоца или туженика. у једноме одређеном правном спору. Према томе, парнична легитимација је једна посебна правна установа, која се, по своме појму и значају, тиче подједнако и материјалног и процесног права. Ту установу наш Грађански парнични поступак изрично нигде не предвиђа, мада у њему има извесних прописа, који се стварно на њу односе; а у теорији процеснога права парнична се легитимација обично дефинише као овлашћење на иодизање тужбе због извесног правног захтева као арава и истинита странка (активна легитимациЈа), аротиву друге араве и истините странке (аасивна легитамација) 1 ). Иначе, ова је установа више позната под именом т.зв. стварне легититације (8асћ1е&ШтаИоп ), у коме бисмо је облику могли назвати правом на тужбу у материјалном смислу, за разлику од њенога другог, мање познатог облика, који се у правној теорији и литератури, нарочито аустријској, појављује под стручним именом: Ргогеззз1апс15сћа{1 2 ). Овај последњи облик парничне легитимације ми овде

1 ) Тако Ог. Драгољуб Аранђеловић, Грађанско процесно право Краљевине Југославије, Београд 1932, књига прва, стр. 118. 2 ) В. о свему овоме опширније у нашој расправи: О појму парничне легитимације, Архив за правне и друштвене науке, свеска за 1938, с обзиром и на тамо наведену литературу.