Бранич

330

„Б Р А Н И Ч'

тужиље као брачне жене несталог лично и као такво не застарева, те се лропис § 930а гз. о застарелости не може односити на овакве случајеве. Неоснсван је и навод тужене стране да се по § 51. гр. зак. као дан смрти несталог лица сматра онај дан када су остварени услови под којима је допуштен проглас за умрлог а то је 10 година после 10 новембра 1885. год. дакле 1895., јер суд налази да се тако тумачење наведеног прописа не може примити, с обзиром да је у овоме случају доказано да је нестали К. био у смртној опасности, после које се више ништа незна о њему, те се то време има узети као време његове смрти, а не дан када су испуњени услови за проглашење". По призиву тужене стране, Апелациони суд у Београду пресудом од 19. априла 1938. године Пл. 387/38. потврдио је пресуду Окружног суда са разлога: „Неумесан је призивни навод: погрешна правна оцена ствари, која се састоји у томе, што је први суд погрешно нашао, да у конкретном случају нема застарелости јер и по налажењу Апелационог као призивног суда арви суд је правилно оценио право тужиље као лично право које јој као таквс- не застарева, па се с тога на њега не односи пропис § 930а гз. Не стоји ни навод у призиву да је први суд погрешно ценио пропис § 51. гз. тиме, што је за дан смрти несталог лица узео датум када се овај налазио у смртној опасности, већ је према призиву, требао за датум смрти узети датум када су остварени услови под којима је допуштен проглас за умрлог, што је по налажењу призивног суда, неумесно јер је први суд правилно протумачио пропис § 51. гз. нашавши да се за датум смрти има узети и дан кад се иестали налазио у смртној опасности". По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду пресудом од 26. децембра 1938. године Рев. 1615. потврдио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Навод ревизије да је призивни суд дао погрешну правну оцену о спорној ствари не ценећи питање о застарелости тужбеног захтева по § 930а г.з. и погрешно тумачећи пропис § 51. гз. — неоснован је, јер по оцени Касационог суда правилно призивни суд налази да у овом случају нема места иримени с 930а гз. а тако исто Касациони суд налази да је призивни суд -правилно протумачио пропис § 51. т. 3. гз. налазећи да се као дан смрти пок. К. има сматрати дан кад се он налазио у смртној опасности после које се више није јављао, а не тек по истеку 10 година, од тога дана, јер закон протек рока од 10 година тражи да би се нестали могао огласити за умрлог, а не прописује да ће се као дан смрти узети моменат кад су остварени услови под којима је допуштеио проглашаЕање несталог лица за умрло". Наредбе судске могу се побијати правним леком само у колико се њпма наређуЈе прекид поступка. (Закључак Касационог суда у Београду од 20. децембра 1938. год. Рек. 452). По правној ствари тужиоца В. прометне банке противу туженика Р. Г1., ради дуга — Окружни суд у Врању закључком од 27. августа 1936. год. По. 76/35, прекинуо је парницу са разлога: „Тужена страна на данашњем рочишту истакла је да је утужена оригинална меница лажна, јер је очигледно да је тужену потписао њен муж — акцептант П., па је предложила да се поступак у овој ствари прекине у смислу § 255. грпп. а да се отвори кривични поступак противу тужилачке банке због употребе лажне менице. Тужилачка страна приговорила је предњем предлогу тужене стране каводећи да примени поменутог законског прописа § 255. грпп. у овом случају нема места, јер се није обелоданило никакво кривично дело. Упуштајући се у оцену умесности стављеног предлога од тужене стране суд налази: да има места прекиду поступка по овој правној ствари док се не сврши судски кривични поступак против тужилачке банке због употребе утужене менице, јер се упоређивањем рукописа потписа тужене Р. на утуженој меници са рукописом потписа акцептанта пок. П. П. које је суд сам извршио сходно § 411. грпп. појављује сумња да је акцептант пок. П. потписао на утуженој меници као издаваоца своју жену тужену Р.