Братство

2

Хроника. | а

Хришћанство на раскрснице. — Дописник „Политике“ написао је пово– дом црквеног конгреса у Штокхолму чланак, који је штампан на уводном месту у 6266. броју тога листа. Завршетак овога чланка карактеристичав је, јер представља мишљење многих наших политичара о односу атркве према социзлном проблему:

„У току рада на ковгресу, као ну закључцима којп су објављени, истакнута. је жеља, да се цркве као органазације, као важне установе, потруде ла осигурају надмоћност јеванђељу у свима правцима човечанског жавота“. Апел је у ствари програм не за хришћански свет, за милијуне и стотине милијуне појединаца, већ за оно неколико десетина великих црквених организација, које тим милијунима упревљају. Проповедник Деринг, са гордошћу истиче факт, да се је на конгресу у Штокхолму утврдило „да цркве нису само моралне заједнице него и заједнице за, спровођење акције“. Очигледно је, да таква тежња долази врло незгодно у време, кад се са свију страна тражи потпуно одвајање цркве од државе.

Није вероватно да ће скоро настати тренутак, кад ће свет сматрати хришћанство за пизлишно. Тропки је рекао у једном од својих студија, да је сопијализам прихватио од хришћанства оно што је у њему најбоље п да се, према томе, данас може и без вере. Догађаји у Русији, међутим, баш су доказали, да се -вера не да отклонитиникаквим указом. Она има не само у масама народним, него и у тако звавим горњим слојевима друштвеним, увек још јаког ослонца. Није чак ни мало утврђено да ширење науке доноси увек собом и умањивање потребе за веровањем Вера има у себи елемената, који вспуњавају своју опу осећајну страну живола бар код највећег броја људи. :

То су врло добро уочили вођи великих демократских покрета и изгегавали су да ма каквим нерасудним актом дођу у сукоб са тим осе– Ћајима маса. Сам Бебел који“ је био иначе лично велики непријатељ црквених установа, енергично се је противио ва конгресу социјалистичке странке у Минхену 1902. пријему предлога, према којем је раднички сталеж требао да се изјасни противу цркве. Само, врло би опасно било за опстанак хришћанства, ако би се по решењима Штокхолмеког конгреса, прква непотребно уплела у велику друштвену борбу, која се постепено приводи крају. Права хришћанска љубав и милосрђе потребни су данас веше него икад, али они не смеју да св изводе наметањем прквеног утицаја. Не би било ни мало разумно ставити масе народне“ пред диламу да бирају између својих религиозних овећаја и својих политичких убеђења,“

Устоличење румунског патријарха. — Израђен је програм свечаности приликом устоличења патријарха румунске цркве које ће се извршити. 1. новембра о. г. Листови јављају да су на ове свечаносли позвани поглавице православне цркве из краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Бугарске и Пољске као и јерусалимски патријарх. („Реч“ бр. 456.)

Пред преговоре са Ватиканом — Наш посланик при Ватикану г. др. Омодлака допутовао је у Београд. Њега је јучер примио министар спољних. послова т. др. Нинчић Долазак г. др. Смодлаке у вези је са предстојећим преговорима, који се имају повести између наше Краљевине и Ватикана за закључење конкордата. Припреме са наше стране још нису завршене, а чека св и на повратак председника владе, тако да ће наша делегација отићи у Рим вероватно тек почетком идућег месеца. („Политика“ бр. 6275.)

Хришћански светски конгрес. — Крајем месеца августа одржан јеу Штокхолму светски конгрес представника хришћанских цркава, изузев“ римо-католичку. На конгресу је учествовало око 700 представника из.