Братство

[92

_ елушалицу телефона, али се не усуђује да звони, јер га. обузима, страшно предосећање. – о _— | А звона, звоне и непрестано звоне... Христос се роди! Христос се роди!... ____- Бацио је поглед на удицу. Иду малена, сирота, деца. Журе своме Христу. А један дечак, раста. његовог Које, сагиње се п навлачи велике, поцепане ципеле, Тад се сети лањског случаја и свога гнушања и тад осети, где га нешто у срцу «стеже и задржава дах. | | Брзо отвори прозор и млав студеног ветра са, сребрним пахуљицама освежи му лице. ·

очајно — да вас оденем, да вас почастим! Али деца га нису _- чула, него су хитала цркви. И

о. = Његов глас разбијао се и он је у очајању отворио те– лефон. | 0 | | "_- Христос бе роди! Христос се роди! | ј — Ваистину Христос се роди, драги господине — одговорио је дежурни лекар. — Криза је прошла и детету је добро, будите спокојни! Певајте Рождество! Веселите се!

Брујала су велика звона. Домаћин је хитао цркви, да се Богу помоли и да доведе миле сироте Христове полазнике, да их одене, обује, нахрани и загрије топлином хришћанске љубави. А небо, дивно божићње небо радовало се срећи домаћина, и осмеху малих полазника — сирочића.

_ - Мирко Максимовић.

— Децо, драга мила, децо, дођите овамо! — викао је