Братство

»нису сви, који су од Иврашља, — Ивраиљ«. (Рим. 9, 6), Дакле_

не налаве се сви људи у том сретном стању општења с Богом;..

Ми смо се латили посла, да искажемо мисли о томе, како заправо треба васпитавати децу, да би од њих створили по духу праве синове Христове Цркве и како треба усалити у њихову душу биљку духовног живота, То питање, понављам, "није не важно, али се на њега, на жалост, не обраћа, потребна. пажња. И не само у наше време, него видимо, да се још Ов. Јован Златоусти тужио на то. Он је говорио: »има очева, којт ништа не тштеде, да би добавили деци својој учитеље, који ће их научити уживању, и да би удовољили свима прохтевимга. своје деце; а да би им деца били хришћани, и да теже побожности, о томе се мало брину. Као последица занемаривања. хриштанског васпитања појављују се нереди, од којих трпи друштво«. — Тако и у нашем савременом лруштву: много се говори о политици, трговини, уметности; мање о философским. и књижевним правцима, а сајевим мало о васпитању и њеровим правилним методама. То се, донекле, може објаснити тиме, што је посао васпитања, скроман, готово не видљив; а у наше доба. људи траже славе, новаца и почасти. Од васпитача се тражи самопожртвовање, живот за друге, ша штавише јунаштво, а савремени човек у већини далеко од тога, и више дени живот ради себе самог, ради авог задовољства,

Не знајући, како ће правилно ваститати- дете у времену пре школе, родитељи обично још мање пажње посвећују васпитању тада, када, је дете дато у школу. Ову важну и са одговортошћу «акопчану дуг ност поверавају другим људима, а у наше време мало је таких идеалиста, који би с успехом могли извршити ту задаћу. Према томе“ су сасвим неоштравданти. нашадаји на школу, које чујемо ив уста неких родитеља, кад. им деца. имају било какве моралне или умне недостатке. На= шротив, у томе можемо окривити баш родитеље, јер основа, ваопитања и сви добри вачетници треба да су усађени у душу детета још до школе. То је дужност самих родитеља, зато и заповеда Апостол Павле у својој посланици Ефесцима да »очеви васпитавају своју децу«, (6, 4) а не учитељи. Тиме нећемо; да кажемо да васпитање стоји једино до родитеља, него само подвлачимо, да, васпитавање треба почети од ране младости, много раније од ступања у школски живот, Велтки руски шисац и мислилац Достојевски говори, да ваститавање деце највећма уздиже душу. Да би нам та мисао о важности васштитања до школе, у вези с оним, што је речено, постала, јаснија, нека ми буде доввољено да подсетим на чувени товор АљошеКарамавова, из романа, » Браћа Карамавови«, где се тако дирљиво говори о препородној сили успомена, везаних за родитељеки дом. Овај одушевљени говор изрекао је он између својих младих пријатеља, када су сахрањивати свота тколоког друга. »А. внајте, говори Аљоша, да нема ничега узвишенијет