Братство

== 100 =

и састав стакла утичу на боју зракова који кроз њега, пролазе. Не дешава Ли се тако са многим узвишеним идејама, начелима и законима, па и са истинама и циљевима рели. гије • То ипак не умањава значај овог највећег фактора у вођењу људскога друштва.

Хришћанска религија има, за своју мисију зближавање људи и уношење мира, љубави и правде у човјечанској заједници. Еванђеље позива људе да, се ослободе свих терета, прошлости, свих својих негативних особина, уских, мрачних појимања старога доба. и да отпочну један нов живот заснован на начелима братства и љубави, духа истине и слободе. А уколико при историском развоју религије, у историји Хришћанства, има, појава које су у опреци са, његовим основним принципима и духом напретка, то је у толико штону њему као и у спровођењу сваке друте идеологије или закона, људи уносе сами себе, своје слабости и своје грубости. Хришћанство није криво што га људи неправилно схваћају, неправилно тумаче и рђаво примјењују, што оданост изврћу у фанатизам, а место љубави уносе мржњу. Нетрпељивост, пристрасност и пренагљеност су давнашња, својства човјекове природе и религија их не заоштрава нето ублажује својим утицајем. Еванђеље, посебно, уноси нову педагогију, нове наг чине у утицању на људе ради њиховог поправљања и моралне обнове. Те методе нису у поступцима застрашивања, пријетња и кажњавања, него у благом унутрашњем буђењу најљепших страна људскога духа и стварању навика, које воде добру и миру међу људима. Оно свестрано дјелује на духовни развитак личности: оплемењава осјећања, потстиче мисао и кријепи вољу за, спровођење стечених увјерења. Историја културе говори о позитивном утицају Хришћанства на све народе који су га примили и о дубоким траговима, које је оно оставило на све облику живота. Његов је значај у његовим идејама, о вредности живота, а достојанству људске личности, о моћи и преимућствима, човјечијег духа, о непролазности моралних квлитета, о потреби усавршавања, до недотледних граниаца. Овака заповијед, сваки примјер, свака, ријеч и свака прича Христова упућује на непрекидно усавршавање. У оме смислу је и постављено начело о међусобној љубави и умјесто принципа отимања и сурове борбе за опстанак. Узајамно поматање и сарадњу на заједничком до“ бру, а не сатирање и мржњу класа прокламовало је Хришћанство за основно начело живота и људскога _ друштва. Томе оно учи на свима, страницма своје етике: и кад препоручује љубав према ближњему као према самом себи и кад савјетује да. о другима поступамо као што би желили да други с нама, поступају.

Решавајући тако социална и педатошка питања о поправљању и васпитању људских заједница хришћанска, ре-