Братство
|
је материјал за школу и парохијску кућу сагњио и зашто нису направљене • Окружник Мраовић дочекао је Апела у У нду и пошло му је за руком да забашури поступак код Рмња. Присутни прото није смео противно сведочити, из стра= ха да не изгуби субвенцију 30 фор. месечно.) пе
5 Обнављање манастира Крупе има такође своју историју. Њу је испричао сам Митрополит Косановић“) Митрополит прича како је, приликом његове канонске визитације 1888 г. образован одбор од варошана и сељака за обнову овог манастира. Колико се био одушевио ва ово види се најбоље по томе што је први приложио 100 (стотину) дуката. На њега су се угледали и остали. Толико исто дао је игуман Гомионице Давидовић, а проигуман Костић 50 дуката и 50 овада. Сељаци обећашпе 5 великих кречана и 2000 волова. Бањалучки трговци обећаше дати новчану помоћ, а бег Ђумишић, на чијој је земљи манастир, својевољно обећа уступити довољно земљишта аз прквену порту и простора. изван, где ће се моћи народ скунљати о зборовима. Бег је рекао: „Ја моје чивчије волим као моју дјецу и мило ми је да се имаду гдје Богу молити по свом закону." Митрополит је све ово реферирао влади и приказао преку потребу за обнову манастира и молио је помоћ. Влада
· је обећала бесплатну сечу дрвене грађе и помоћ од 4000 фор.
Ово је званично саопштила Митрополиту од стране мини-
- Али после тога, обећања, влада, се нешто пришути. Миттрополит двапут ургира и пита за дозволу, а писменог одговора нема него влада усмено одбија на нехат бањалучких власти од којих све то зависи. После николико месеци пише Митрополиту бањалучки парох Вид Ковачевић, да су трашисти бацили око на манастир Крупу, на ваљарице и на све питоме земље до Врбаса. Ради тога су неколико траписта са једним чиновником долазили ту и све прегледали. Дознао је да ће неко друштво из Беча, са трапистима све то откупити, начинити свој манастир и отворити фабрику ћебета. Бег је порекао своје обећање рекавши: „Поклонити сад не могу, а продати нећу, па да ми платите све педаљ и дукат. Митрополит је био болестан, кад је примио то писмо. Дошао му је барон Николић да га обиђе. Митрополит му дадне писмо да га прочита и сувним очима замоли, да својим моћним упливом осујети ту опаку намјеру, „јер би иначе и болестан морао тумарати у Беч да се жали цару на таку неправду. Барон Николић умири Митрополита и обећа му своју помоћ. Наредио је што треба и убрво после тога лично је донио Митрополиту одобрене планове да их види и да га тиме обрадује. али и после свега тога ствар се отевала, да, је прква, на развалинама Крупе, освештана тек 1889 г. на Велику Госпојину при Митрополиту Ђ. Николајевићу. (Наставиће се)
25) »Орбобран« Загреб, 1885 г., бр. 78 од 21 јула. 29) уДвије ријечи« и тд.
|