Братство

__ 116 =

Био је проглашен „деспотивам слободе“ и принцип да организација верског живота потпуно спада у надлежност државне власти. Такви људи као немачки дошљак Анахарзис Клод, овај „пријатељ човечанства и Христов лични непријатељ“, су прогласили хришћанство за, тако рећи, непријатеља број 1 и захтевали „дехристијанизацију државе. Када се у Вандеји знатни део свештенства придружио побуни против револуције и када је папа Пије У после прилично дугог оклевања, највад проговорио и осудио као шизму грађански устав свештенства, револуционарна влада је отпочела борбу против цркве. Црквени календар је био замењен државним. И као дан одмора, место недеље је био проглашен десети дан месеца („декади). Државну акцију су подупирали фанатици једнакости. Њих је вређала хиерархијска неједнакост клира и световњака у католичкој цркви, која се услед тога дефинисала као .„неједнако друштво“ (вослећав јпаеаца ). Њиховој тежњи за свеошштом нивелацијом су сметали високи дцрквени торњеви. И зато, на пример, у Страсбургу је био поднесен предлог да се сруши чувена катедрала, која „вређа једна"ост“: на срећу ло тога није дошло због противиредлога да се на врхунцу ове највише француске зграде издиже револуци-

-онарна застава и фригијска, капа. Марија Јосип Шелиа је ввр-

дио: „једини је дотмат једнакост, отаџбина пак је заједничка. мати и божанство“.

Они свештеници, који нису положили револуционарну гаклетеу, били су прогоњени и погубљени. Од осталих се захтевала не само верност револуцији, него још стпадништво од цркве. И на то је пристао чак париски архиепископ Гебел. У магловитом месецу бримеру (новембру) године 1793 ок је са једанеест својих викара отишао у конвент, праћен од развуздаших младића који су сбучени у свештекнаке ризе јахали на мазгама и исмејавали црквене обреде, док се на црквеним звоницима звонила, револуционарна песма Кармањола. У конвенту је Гобел метнуо на „олтар отаџбине“ свој прени крст и прстен, навукао црвену капу и изјавио да се одриче својег духовног звања.

Борба против хришћанства није се водила за љубав атепама. Истодобно са рушењем и оскврњавањем пркава се градили „олтари Отаџбине“, садила се „дрвета Олободе“, певале се химне „светој Слободи“, „светој Једнакости“. Народни пријатељ“ Марат се упоређивао „Маријином сину“ и после своје смрти ковали су се нови лаички празници. Ове је то сведочило да револуционари неће остати без вере. Све је то нагнало конвент на мисао да. је Француска сазрела за увођење новог револуционарног култа.

Први покушај у томе смислу је био учињен одмах после

Гобелове апоставије. За ново божанство био је протлашен ра-