Братство

ан

= 179 —

зум. И његовом култу је била намењена Богородичина црква у Паризу. Главни олтар је био заклоњен естрадом украшеном „буктињом разума и попрејима Волтера, Русоа и Франклина. Ново божанство је оличавала, оперска певачица, госпођица Обри, ондашња, тако рећи, мис Париз. Није она била нага, као што се касније причало, него обучена у белу хаљину, плави огртач и црвену капу. У руци је држала копље. Попела се на естраду опкољена девојкама у белим хаљинама, док је хор певао свечану кантату. Један стих ове кантате који је намењен вечитости новог култа, стварно је наговештаБао његову ефермерност: „ти немаш ни прошлости ни будућности“. Њ, Високопреосвештенство Ае и Митрополит дабро-босански Петар обавља помен на заједничкој грсбници Срба и Српкиња старог Сарајева (Фото Ђ. Божић, Сарајево)

Господин

Следбеници култа, разума су славили победу философије над празноверицом. Али било је и негодовања. Дантон је осудио ову „верску маскараду . Још више се љутио Робеспјер, овај „клисар , према Теновом изразу, „мешавина Мухамеда и Кромвела“, према 'Тибодеовом изразу, и „сентиментални титар, према Пушкиновом изразу. Овога „човека Врлине" је свечаност у Богородичиној цркви озлоједила као „сатурналија атеизма и филовофизма“. „Неподмитљиви“ је одржао у конвенту говор, у коме је нагласио да, је атеизам аристократичан и води хаосу, пустошењу и насиљу. Говор се завршавао цитатом из Волтера: „да не би било Бота, требало би Га изумити“. Робеспјер је веровао у Бога. Боље речено,