Братство

== 215) ==

Исусово дело, — можемо најбоље судити по таквим незнабошцима, као савременик Павла (35—125 Г.) који је живео у Херонеји Беотиској, у предграђу Атине, где Павле проповеда и близу Коринта, где је он основао једну од првих хришћанских општина. То је осамнаестотодишњи младић Плутарх, присталица оних „страдајућих и умирајућих 60това, којима су некада — у Тарсу, у самоспаљивању бога Саидона-Херакла — кушали и младића Савла.

Веома је значајно да ни једном речју не спомиње Плутарх Христа, као да не зна за Њега или не жели да зна и ако је већ то у другом веку, када је проповед хришћанска. обухватила скоро цео свет — од Јерусалима до Рима, а мож= да и до Стубова Херкулесових.

„Нешто ново мећеш ти у наше уши“, могао би да, ка-

же Џавлу и Плутарх, како ће му казати и Атињани. Ово.

„ново“ (туђе) није потребно Плутарху, чак што више оно је штетно као убиство.

Као дете наиван, срећан, миран, предестилирани. не-

знабожац, он не жели и не може знати Христа. Да ли би он.

схватио проповед Павлову Атињанима % Ако би је и разумео, ипак не би пришао Христу.

Близина Павла са Плутархом није ништа друго него близина двеју паралелних линија, које се састављају тамо — нетде — у безкончности.

Павле говори у Атини са јелинским философима, њиховим језиком : „Бога назива _ божанством“. „да Оелине (Грке) био сам као Јелин... свима сам био све.

„Изгледа, да он (Павле) проповеда о некаквим туђим ботовима“, кажу за Павла епикурејци и стојици. Ова су б6ожанства, за њих туђа: бог Исус и богиња Васкре. И једни су се смејали Павлу, а други су говорили: „о овоме ћемо те други пут слушати“. Ова јелинска исмејавања тежа су била за њега и од јеврејских батина. „Спасење Божје је послато и незнабошцима: и они ће га услишати“. Ево, како су „услишали ; ево за кога је он издао „наду Израиља, !

Само силом Духа савлађује он све препреке и спољашње и унутрашње. Ниједан корак не може без Духа учинити. Час полако, као дете у утроби мајке, креће се у њему Дух, = само та полако гура и привлачи а, час га неумољиво гони, као вихор — откинути лист.

„Није нама допустио Дух... да проповедамо реч Божју у Азији." Ноћу је Павле имао визију: јавио му се неки муж Македонац, молећи та: „Дођи у Македонију и помози нам“. Ова Европа, цео запад се обраћају у лицу овог Македонца Павлу. „Сада ја, по надахнућу Духа, идем у Јерусалим“. „Силом Духа је проширено Јеванђеље Христово... од Јеру-