Васиона

Посматрачи Марсових канала запазили су да канали добијају зелену боју, чим их обртање планете доведе ближе централном меридијану. Све досад уочене чињен'ице тешко je потпуно објаснити, те ce о природи канала не може дати никакво сигурније тумачење. Е. Пети спомиње да ce квалитет слике y погледу видљивости канала побољшава диафрагмирањем објектива инструмента. Ово je y супротности са законима оптике, па ce природно намеће Антониадијево (Antoniadi) мишиење да ce овде ради о оптичком пресликавању природно распоређених детаља на Марсовој површини, што значи да су канали чисто оптичка појава, како то сматра и већина астронома. Овде наводимо закључак Антониадијеве расправе о каналима (La Planète Mars, 1930): „Нико никада није видео на Марсу праве канале, те Скиапарелиеви (Schiaparelli) „канали", који су мањевише праволиниски, једноструки, или двоструки, не постоје ни као канали, ни као геометриске линије;. али они имају везе са стварношћу, јер je на местима сваког од њих површина планете било y виду неправилних, мањевише непрекидних бразда или пега, било y виду изрецканих сивих површина, било, најпосле, y виду сложеаих, издвојених језера. Према томе, детаљи на Марсу прехсхављају свагде неизмерн» неправилну и природну схруктуру y виду тамних мрља, толико карактеристичну код свих тела y нашем систему.“

Присталице стварног посгојања Марсових канала заснивају све на чињеници да ce они с времена на време заиста виде. Но то није и довољно. У астрономији има много појава које видимо, a за које ипак знамо да су само привидне појаве. Узмите само двевно кретање небеских тела! Није, дакле, довољно да појаву видимр, или фотографишемо, него она мора задовољавати и остале законе с њом y вези. Показано je, међутим, да досадашњи цртежи канала не задовољавају ни законе расипања светлости, ни законе перспективе, a да и не говоримо о осталим примедбама y вези са посматрањима канала. Па и сам зачетникпостојања Марсових канала,Скиапарели, иначе пошговања достојан астроном, 30 априла 1900 године, пише Антониадиу; „Стварно ми je ова планетапостала предмет страха, скоро и одвратности. Уколикоје више испитујем, утолико мање успевам да разумем њене појаве." Осхављајући канале по страни, ми ћемо констатовати чињеницу да ce при најповољнијим условима телескопом од 257 cm могу на Марсу запазити детаљи ширине 20 km, a са највећим телескопом од 500 cm могу видети предмети ширине 10 km. Према томе y току 1954 и' 1956 године биће свакако новости о овој интересантној планети нашег система са којом ћемо читаоце детаљније упознати y једном наредном броју „Васионе“. Наше амахере позивамо да, макар и скромним средсхвима, y хоку наредне године обављају посмахрања планехе и пажљиво бележе све запажене појаве. П. М. Ђ.

Карта цртеж Марсове површине (rope), са означеним главним 9б]ектима (доле)

НДСИОНА I, 1953, број 2