Васиона

УНИШТАВАЊЕ ИСЛУЖЕНИХ САТЕЛИТА Једна од опасности за будуће велике вештачке сателите са посадом биће, већ крајем овог столећа, разни инструментални вештачки" сателити малих размера, који су извршили свој задатак и одавно престали да емитују радио-сигнале, али и даље круже око Земље. Већ данас има много малих вештачких сателита који су престали да емитују, о којима ce више и не зна где ce налазе и како ce крећу изузев да ce и даље налазе y орбити која ce, можда, и измениле под утицајем разних чинилаца. У будућности ће таквих сателита бити још више. Дешаваће ce да ће неки од „ислужених“ сателита ићи по путањи која je предвиђена за неки од будућих орбиталних бродова (васионских станица) или да he прелазити преко те- путање секући je под одређеним углом. С обзиром да ce неће знати када ce и где може очекивати такав сателит то може бити опасно. Он ће ce, можда, изненадно појавити из васионске таме и опасно приближити великој васионској станици. С обзиром да ce тај мали сателит и васионска станица крећу брзином од око 28.000 километара на сат, није немогуће да ce ова два тела сударе брзином која ce добија збрајан»ем њихових брзина. To je око 46.000 км на сат. To би био катастрофални судар! Због тога ће ce људи морати побринути да такве ислужене, заборављене вештачке сателите на време уклоне, односно униште.

Beh данас ce предвиђа да ce за такве задатке изграде нарочите ракете са извежбаном посадом, које ће ce убацивати y путање ислужених сателита. Са површине Земље биће испаљиване вишестепеним ракетама, a затим ће ce кретати помоћу јо«ских мотора. Ови мотори he им омогућити да релативно спретно маневришу и да ce приближе траженом објекту. Илустрација коју овде објављујемо приказује компликован и опасан посао посаде оваквих „васионских реморкера*'. Пошто су привезали своју ракегу и ислужени сателит они ће их привући тако да „нос“ ракете уђе y млазник угашеног ракетног мотора сателита, односно последњег степена ракете на којој je он својевремено донет y орбиту. У левом горњем углу слике видимо како ће то, највероватније, изгледати. После тога, преостаје да „васионски реморкер“ упали своје јонске моторе и, крећући ce y супротном смеру од кретања ислуженог сателита, смањи брзину y односу на Земљу како би га сила теже привукла. Улетевши y горње слојеве атмосфере он ће ce на време одвојити од сателита препуштајући га судбини метеора, који сагоревају услед трегва о честице ваздуха, a сам ће отићи y

потрагу за другим васионским „ислуженицима“ олупинама које прете сударом васионским станицама. С. К.

ТОК ПОМРАЧЕЊА СУНЦА

Ha овом занимљивом снимку, који је израдила екипа Астрономске секције Хрватског природословног друштва, која je са Хвара посматрала потпуно помрачење Сунца од 15. фебруара 1961., види ce како Месец постепено прекрива површину Сунца (на слици с леве стране) до тренутка потпуног помрачења, a затим, исто тако постепено, ослобађа Сунчев котур. ИМА ЛИ HA МАРСУ УМНИХ БИЋ.А? После прича о каналима, нове бајке о цевима и пумпама! Одавно ce дискутује о животу на планети Марсу. Наш познати научник Милутин Милаковић проучавао je климе појединих планета математичким прорачунима. За Марс je дошао до закључка да „хладне ноћи онемогућавају и y екваторијалним пределима не само сваки ортанизован живот, већ и сваку вегетацију“, По њетовом мишљеву, вегетација на Марсу би „могла, y најбољем случају, таворити само y поларним пределима. Ту траје поларни полугодишњи дан веома дуго .. . За то време отопи ce око полова снег и мраз, па ce на наквашеном окопнелом тлу може за време дугог лета развити вегетација која може да презими дугу поларну ноћ. To су једини живи организми Mapcà“. Сва досадашња исш-Iтивања само су потврдила речи професора Мипанковића. To потврђују и многогодингњи радови совјетског астронома Тихова који je, проучавајући површину Марса спектралном анализом и упоређујући те резултате са спектрима копнених биљака, дошао до сличних закључака. Астроном Тихов je оснивач нове науке астроботанике која ce бави проучавањем биљног света на другим планетама, досада првенствено на Марсу. Вегетација ове планете може само да разочара придошлице са Земље. Она ce састоји, y најбољем случају, само од маховине, лишајева и биљака које подсећају на биљни свет наших највиших планина и поларних тундри. Како ce те биљке снабдевају кисеоником? Сигурно не из веома разређене Марсове атмосфере. Оне то, вероватно, чине на тај начин што га узимају из оксида који ce налази y тлу, a шихов je метаболизам веома убрзан дејством ултравиолетних зракова који, због веома разређене атмосфере, доспевају до тих биљака са далеког Сунца. Умних бића, сличних људима, па чак ни развијенијих животиња нема на Марсу. До тог закл>учка je, према досадашњим сазнањима. дошла званична наука, највећи број стручњака који ce бавио овим питањем. Али има и научника који друкчије мисле. Они су y мањини, али ипак смело, понекад и пресмело, и са недовољно доказа иступају износећи своја гледишта. Први такав научник je био талијански астроном Скијапарели. Он je још 1877. године опазио тамне уске линије на Марсу. Протумачио je да су то канали —• дела умних бића. Ову теорију о марсовским каналима прихватио je чувени француски популаризатор астрономије Камиј Фламарион. ВЛСИОНЛ IX, 1961 ôpoj 3

87