Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

100

Из ропства турског мене избави И сестру ми. И још нас обдари, И, сигурно, нас дому упути. ДО (као да се домишља). Да, сад се сјећам.

То. А гле мене ! Д. Што 2 То. Та ја те дођох — (врисне) да сам проклет ! Д (придржава Марка). Што 2

То (клонуло, на рукама Дојчиновим). а убити је дођох ! (Руком на бачени нож) Ено нож, Што сплеткар ми у руке утисну, И, оманђијав мене, упути Да заријем га теби у срце. Код Кленовика ти нам одјезди, Ни имена нам свога не рече, И сада истом, слава Господу ! Упознах тебе, (потресно, нагласом) славни Дојчине, Избавиоче мој! (Зајеца се) Р (се стресе кад чу ријеч „Дојчине“, и, мучећи се врло, дигне се, па, пун најчишћега миља). Ах! Јуначе! И Јелице ми брате једини, Ти живиш дакле, славни Дојчине, На срећу Српства, понос-јуначе ! Д (погледа Радула, зачуђено). Што опет овај Р (прилази Дојчину, мучећи се). Ти и не знаш то Да Антијох нас тако омахну И у том нас толико држа он, Нас лаковјерне, нас безазлене. (Клонуло, загрли Дојчина) То (држећи једну руку на Дојчину, а другу на Радулу, у миљу), Обојица се сада, нејаки, Уз тебе, диве, привијамо ми.