Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

102

Мој несуђени шуре, просто ти! Но (у највећем очајању). Што значи све то, јадни сине мој» Ја мишљах већ у двору да си ти, Нестрпљиво да нас ишчекиваш У неслућеној силној радости. Д (разгледајући около, у чуђењу). Је л ово Солун» Ово двори ми2 И ви ту сами моји» Или сам Залутао код какве вјештице, Код ње да, грјешник, живот завршим 2 Је л ово санг Ил јава црна миг Р (прибире снагу). Мој несуђени шуре, јава је, И ови двори твоји твоје све Ту око тебе, и ја — покојник. (Скине прстен и пружи га Дојчину) Ев' овај прстен узми. Предај га Мом несуђеном сунцу, Јелици, А теби нек је просто од мене. И бабо ће ти мој опростити, Јер зло се згоди с непознавања И сплетака византијскијех. (Погледа оца, у муци) Ах ! Опрости, бабо, славном Дојчину ! (Опрости му да и-дем. (Мучи се) Но (Дојчину). Просто ти. (Паднеи за грли Радула. Радул издахне. Тишина. Сви се крсте осим Дојчина) Д (Радулу, у журби). Не нагли ми! Не нагли! Радуле ! Ја одмах идем све да припремим, И достојно да све вас дочекам, А прстен сеји ти ћеш дати сам. (Прободе се, клоне и сруши се) Ни (сагне се и загрли Дојчина).

Зар тако чекаш пријатеље 2 ДЕ (клонуло). Да.

(Милутин излази журно, а за њим Богоје и Голубан)