Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

Ђ

А ми заостасмо Ти. Д. Колика Срамота дому моме, одеш ли! Па шта ће Солун рећи, види ли (Са славе да ми гости журе сег! Па, Радине мој, ти си слободан, А Павле, син ти, двору све и сва К'о да си тамо сам. — Весели се! Ил нема зар на столу довољно Ђаконија за госте, званице Ни данас кад ми слави скромни дом У години највећу свечаност 2! Но (пружи руку на растанак). Па немој одмах тако —

Д. И ти зар Ни (пружи руку). И ја и они. Р. Вријеме одмиче, А послови су, знаш већ Д. Вјерујем.

(Извири у дну, Анђелији) Сакупљају се гости.

А (Јелици). Идемо. (Полазећи, Дојчину) Сакупљају се гости драги ми, А одлазе — (погледа Радина, Новака и Николу)

Но. Непотребни.

А. Ах, не! — (Дојчину» Заустави их, војно. (Оде с Јелицом)

Д ба њом). Журе се.

Шеста појава. Дојчин, Радин, Новак и Никола.

Д. Ви идете, а још би имали Да расправимо бојну основу.

Р Па расправисмо јутрос.

Д. Истина. Ал нешто ми из главе не иде — —