Време, 08. 03. 1940., стр. 11

ПРИРОПА И КАУКЛ.

Ј прича времена »

ШТА ЈЕ ТО ЛИГНУМ к НЕФРИТИКУМ

I 11ггкуи нефритик>-м је је* ' дно нарочито дрво чија је постојбина Мекснко. У 16 и 71 веку оно је у Европи било на великој цени и од његовог стабла су правл>ене луксузне чаше, пехари и зделе. Ако се у ове чаше стави чнста нзворска вода она ће почети одмах да се прелива у дивним бојама и да светлуца. То се исто дешава ако у обичан суд ставимо који комад овог дрвета, па чак и мали ивер. Вода прво добија наранцасту боју која затим прелазн у жуту нијансу ћилибара. Ако се иверје лигнум нефритнкума кува извесно време. добија се раствор тамножуте боје, који, када на њега пада управно сунчева светлост, показује на површини днван планичаст прстен. Име лигнум нефритикум добило је ово дрво због тога што је једно време употребл»авано као лек од болестн бубрега н јетре. Чувени енглески физичар Роберт Бојл отпочео је, захвал»ујући баш у овом дрвету, своје сјајне експернменте о флуоресценцији. Америчкн ботаннчар Сафорд пронашао је да и на Филипинским Острвима постоји једно слично дрво које такође даје води дивно светлуцање и боји је жуто као ћилибар. Оно је чак и интересантније од мексиканског, попгго се после хратког времена обојена вода претвара у плаву, а на Сунцу се прелива у свима могућим нијансама плаво-зелене боје. Особине лигнум нефритикума испитивали су већ у 16 и 17 веку многи лекари, ботаничари и физичаои. Физичар Капгаар Баухин из Базела, описао је још 1650 године особине светлуцања и флуоресценције овог дрвета са таквом верношћу, да се његовом опису скоро нипгга ново не може додати. Лигнум нефритикум нзазива флуоресценцију чак и дестиловане воде али се при томе мора додати мало натријевог карбоната, а и иверје се куза неколико сати.

ДОКТОР КАРЕЛ ТРАЖИ5 ДОБРОВОЉЦЕ * [VI" нисмо схватипи н>шу' V СРСД °" е необично 1 1 цивилнзацнју и културу * Ј И неокончаво продужене можвмо да оагледамо н,нховј не ЗКМе ' Са На ' >очитим смо за " ток и заблуде, н због тога нам 1 довољством разгледали, про• ТАТТ ,. Л ' * {шле иедеље, у Уметничком изађемо из °во г г П авил.ону, једну, односно, тар непогичности и путања. Ј чни ј е1 две изложбе које изаоред свег напретла науке и* знва ју угодну асоцијацију са технике, човек 20 века није по->ид е ј 0 м пролећа и обнове. Две стао нимало срећнији од сво-5изложбе младих слнкара који јих претходника. Средина војуЈсу иступили колективно и иссмо изградилн не одговара на-'пуннли зидове целог Павил>ошим физичким снагама нн на-,на својим интересантним, свешем духу. Данас је, више него жим и ведрим платнима; једикада пре тога, потребно при- ним угледним низом радова, ступитн реконструкцији чове -^кроз чију се већином већ јака1 Јсно и видно наглашену индиТо су речи које је упутио је-\ ви ^ ,алн У диференцијацију ндном скупу биолога и лекара! пак ' снажно и снмпатично, чувенн научник др. А. Карел,{ а Ф и Р ми Р а ? Једн .° °<: новно за ' лореат Нобелове ваграде за 6*'^«™™° °6^ е »Ч е ^ Ј е Д н0 приологију, Линдбергов сарадн™ сно ' наговско н добро упућеу напорима да се изради веш- н0 "и^арско осећање, Једно тачко срце, и несумн,иво један живо и ~ здраво колорнстично од највећих духвва данашњи- Јиадахнуће К0Је спонтано, без цв Соклеван»а и без странпутица, гт с. 'праволинијски стреми своме Да ои се сагледала суштина Ј ^ Ј \одтварењу

ЈЕДАНАЕСТ МЛАДИХ у Уметничком павиљону ј Стара

школа

катним цртежима уметника. Јурица Рибар истнче се својим финим, зналачким, можда помало архаизирајућим, тонским колорнтом. Најупечатљивије су његове мртве природе које, својим предметом, аранжманом и целом својом сликарском поставком, одају један веома нзрађен и особен укус. Нешто слично може се рећи и о Љубици СокиК чија је палета, међутим,

То се види одмах код Милице ЛозаниК чнја у малој дворани изложена платна

нашег живота, све погрешке н омашке науке и технике, потребни су људи, који ће жртвовати свој „ивот за човечан- <1е ј свега је . ство. Десетину људи ао,н бн ое } дан и' ис ед еН и смисао за пејзаж, за лепоту бујних ^зелених бреговитих и шум^ских предела, али и за драж Јшарених и живописних градЈских мотива које млада слиЈкарка уме да уочи са неком ^днскретном, готово строгом * али и усрдном објективношЈћу и да фиксира хитром и шиЈроком кичицом у једном више загасито интонираном паф стозном и језгровитом коло^рнту. Слике као ,,Са Калемег^дана", „Са Славије", „Споме' ник", „Лахарага - зеленило", 9 „Универзитетски парк", „Ла'харага у јесен" исто као и по-

потпуно одрекли свакидашњег у Р°Д а илуструју најбоље таЈ живота, породице, алкохола,' њен У мог>'ћностима дувана и разонода, који би све* 601 ^ 1 ® СТИЛ и начин своје напоре управили великој Ј У великој дворани где је студији данашњег човека и да-Јдесет младих уметннка састадапта>е цивилизације, успелиЈвило од својих пробраних раби, за 30 до 50 година интензив- ^ Д° ва јсдну веома занимл>иву ног нспитивања да нађу пут# 33 једимчку, колективну излокојим треба нћи. Они треба да^ ж ^У преовлађују живље нађу осиову свих погрешака у > и светлИЈе ®° Је \ Тако код нашем животу, васпнтан,у, нс { Да ' ШЧе АНТиК К01Н * ТОШШИ 1 \окерским и црвенкастим тохраии, породици и држави. Ј новима ^ ика ^ добро по . У 50 години, они коЈи су се >стављене куће и друге вароусудили да посвете свој живот^шке мотиве исто као пгго и у само овом студирању, биће не-Јсвоје танано третиране грасумњиво способни да диригују гфике уноси један гиздав коподизање Једне нове цивилиза- 'лоризам; тако и код Дуишна ције која ћв заиста бити добра. ^Влајића који лаким, устрепм потезом кичице изат-

[ ДО! Ти калуђери науке, затворе- Г 11 нн у огромне библиотеке, од-^инн^ нежно, сивкасто зеленивојени од свакидашњице по-г ло ево -' их прсдела и флуидни, степено ће улазити у велику ^ 0 з^гљени ннкарнат свотејну новог света чије изгра- ^ ТаК0 - на Р°™.. в ђивање треба да наступн под$ код ВШОЛе ГтМСвЦа ЧНЈИ Ј* њиховим саветима свуда у свн { Д Р И и ЖарКИ Т" 0{Ш1 Д0ЛаЗИ 1 г Јдо одличног ефекта у њего'вим фигурама и ентерјерима >а још више можда у његовим ^сочним и богатим пејзажима, ^међу којима оне лумннозне, ^сунчано-зелене „Маслине" на 4 пример заслужују особнту 4 пажњу. Бора ГрујиК такође Јволи најживље, каткад — у Јњеговим иначе лепо поставЈљеним пејзажима, наиме, '^и помало сирк)ве, тврде тоно^ве (оно оштро зелено које го^тово и не делује више веге^тално). У једној штедрој мр#твој природи са успламтело » жјтим и загасито плавим цве *ћем он се не плаши ни непосредног противуставллња комплементарних (или пого|Тову комплементарних) боја. На основу истог контраста, али у зналачки сажетом, стилизованом колориту, израђена је и његова најинтересантнија слика: портретска сту^дија оне суморно осмехнуте ^младе жене светло зелених ^очију и жућкастог инкарната ^у густо плавом оделу. Ј Миливоје НиколајееиК , на(дахнут канда Ван Гогом, разЈвија на својим платнима не^ки лаки, треперећи поентили^зам чија је чар у етеричном #и жарком шареннлу боја. И #фиг>т>е, и пејзаж, и мртва гприрода титрају у некој цветЈној, пенастој сласти — која Јипак оставља у нама жељу Јза нешто више формалне и ^сликарске конзистснције. Ову, ^уосталом налазимо, потпуно ^спроведрну, у чистим и дели-

ма земљама без обзира на њихово дотадашње политичко уређење. ФНЛОЗОФ

— Упомоћ! Давим се!... — Могуће! Али свахв може да радн пгга хоће! * * * ДВОБОЈ

ДЕЧЈА УСТА — Пвркцв, вко тако продужиш дв раствш, ти ћвш престићи свог твту! — Хвала Богу! Једаред и он да воси мојв пантапонв! * ТО ЈЕ ОН

— Нв видн се довољно оно »друт«... Знаге, »друг«, то сам

— Шта ти је причао Леви? Да јв имао двобој? — Скоро! Добио је шамар!

Богдаи Шупут: један портре ведрија топлија и богатија као пгго је и њена слнкарска концепција уопште, шира и слободнија. Види се то у њеним тако танано, флуидно маланим, па ипак тако живо окарактерисаним фигурама исто као и у апаратном избору и колориту њених мртвих при рода и разних ентеријерских мотива. Са задовољством смо посматрали оно мајсторски насликано стакло са златнонаранчастом мармеладом и онај тамно, кадифасто бордовиолет шал што се, оба, поновно и увек најефектније,

појављују у разним њенимЈ композицијама. Није мање^ привлачна ни она деликатна^ мала мртва природа у инте-' ресантно постављеном аутопортрету уметнице. Стојан Трумић ситним, не -Ј што тврдим и још не сасвим; сажетим потезима кичице израђује своје ведре, домаће^ пределе који нису без извесне([ опоре дражи, док је Алекса? ЧелебоновиК у помало сувом/ али врло одабраном и ниансираном колориту извео својед изразите фигуралне слике^ „Мушкн портре" и „Сликар"# и једну фнну мртву природу.# Богдан Шупут, најзад, којиЈ је већ и на претходним из-Ј ложбама скренуо био на себе\ пажњу, показао се и овај путЈ као одличан колориста и, у -Ј опште, као сликар од квали-^ тета и културе. Доминнрају^ три лепо схваћена и веома^ свеже и елегантно бојадиса-' на м>тпка портрета, поред ко-Ј јих се снажно афирмира и о -Ј нај ведри пејзаж „На Марни" исто као и она чудна, бизар-^ на, али мајсторски рађенаЈ „Мртва природа са лобања-^ ужан, суморан дан. Оловма" и онај велики, у својојг ■ ни облачићи прелећу низналачкој планској конструк-т С ц 0 преко варошкоих кровова. цијн и сочној олив-зеленојЈ На средини улице појави се интонацији толико привлачни. сељак. Пребацио торбу преко „Сремски Предео". > рамена, иде лагано, као да га Нова група десеторице мла-^ у опште не занима та једнодих сликара претставила сеЈ лика слика кише, житког блау главноме и у целини, сим-^та и сивих видика. Растурале патично, успешно. Она, са ле-Ј се барице под његовим ногапим еланом, иде даље онимЈ ма, прскало блато по дебелом путем који су прокрчили на-Ј сукну, улазила вода кроз мнопги поратни модерни сликари^ ге рупе на опанцима и кваси— и могу да се сматрају каој ла ноге. Код једне ониске куће праволинијски настављачи и^ сељак стаде. Погледа неколико подмладак те стааралачке ге-Ј| пута месингану таблу на Ф вратима и уђе. Као да је же^ лео да се увери, да није по' грешио... Адвокат се преку. Погледа брзо дошљака преко наочара, које су се спустипе скоро до носа. У собу продре талаке студени и влаге. Сескиде торбицу и остави-јв на клупу. Ускоро испод ње почеше да се стварају мале лок-

нерациЈе. ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ

Мнлида Лозаннћ: »Поглед са Калемегдаваа

Скупштина пеба и музиканата Подружнице „Зугораса"

У Радннчкој комори јуче прв подне одржала је своју годишн,у скупштину музичко-уметничка подружница Југословвнског радничког савеза »Југорас.« Скупштину је отворио претседник Подружнице г-.Милија Вита Николић, члан Радио-оркестра, ноји јв поздравно присутне чланове, као н делегатв г. г. Раку Мнлутовца, заменика уредника >Југословенског раднина«, Симу Котура, севрвтара Мвсног одбора »Југораса« и Љубомира Митића, заменика претседннка Главног одбора Радничке коморе Пре првласка на дневни ред г. Ннколић је прочитао телеграме, које скупштина упућује Н>. В. Краљу, Њ. Вис. Кнезу Намеснику и претседнику впаде н претседнику Главног одбора »Југораса« г. Драгиши Цветковићу. Читање телеграма Краљевском Дому поздрављено је клицањем Њ. В. Краљу и Краљевском ДомуСекрвтар г- Миодраг Пантић прочнтао је опширан извештај о раду Упрввног одбора. Из извештаја се вндн колико је конструктивно делала ова Подружница у току протвклв годинв Нарочито се устаје противу давања певачких књижица неквалификованим певачима и свирачнма. Пада и веома племенит предлог да се од злехудих прихода

чика Стеване, и промешкосе на столици. — Добро ти Бог дао, — отпоздрави сељак и пређе руком преко мокрог чела, тако да не' колико капљица склизну низ ' РУКУКоЈ*е добро, чика Стевауадахну сељак. не би ти мен' ни него... не ваља, а тад' иде само доктору или 'дво— насмеши се Стева, а му заиграше. — Знаш инеки пренос да вршим на Имам ти све облигације, а ту је и она' човек. — А, велнш пренос? То немоћи данас да се сврши! ли ти колики је то пасао. — Ама, где ћу долазити по други пут1 Зар не видиш, по Богу, како )'е пасје време на* пољу. д.«« њиховкх дру.ј _* ч „ ни Н е иог ' „ „ . \ же то твк тако, да се прелоии. Хииз ° Х.овк прочигао ].Јд тра „ ио „ а ти напишем извештаЈ блага)не. Први пут по -г м * 1 тестамент, још би некако

сле двадесет година Музнчкоуметничка подружннца могла је да реферише да располаже и капиталом од 71.000 динара. Г. Лука Гавриловнћ, претседннк финанскске контЗоле Подружницв прочитао је такође извештај

ишло, али пренос... не верујем... — И-и,х, — растеже сељак, — а ја мислио... — Чудан си ти човек, — прекиде га адвокат и почеша се

Говорио јв и г- Рака Милуто-Ј п ° бради. — Кад би се сви повац, члан Главног и ИзвршногЈ слови тако брзо свршавали, а одбора »Југораса«. Ј клијенти то плаћали, ми не би Приликом дискусије јвдна снм-^зиали шта да радимо са парапатична певачица кажв: ^ма! Учио сам ја ону стару, — Нећемо дозволити да се нз\Д °бру школу, када се радило капеле отпуштају поједнни чла-Јсве темељно, полако...

нови. Доста је било: »Ова није лепа, Ова није »цехернца«. Напоље с њом«. — Тако је1 Живела другарица Клара! Чланови Управног одбора добили су разрешннцу. Прилнком избора поново је управа састављена од ранијнх чланова. П{тед скуп излазн Јован Стојановић-Шарга, грешник према Подружници, јер је раније радио противу ње. Сада се каје.

певача оснује фонд за помагање час по подне.

— Па... јес' јес', знам ја коме сам дошао, него... жури ми се, — заврте сељак главом н уозбиљи се. Адвокат се исправи у столици, подиже наочаре и загледа се у ситне кишне ресе, које су се лелујале под благим налетима ветра, најзад се окрете. — Чекај, да питам ову децу . овде, шта они мисле! Хајде, _ ... ^ да чујем, шта може да се ура- Примите ме| Н= морвм да # за овог човека овде? буд.м ,па< тлр..., .ли да бу -Ј д иладићв се поглвдаше цем макар члан друштва. Ф _ _ Присутни били добре воље „ > У дну собе. СтариЈН обори глапримили га- Он је сав срећан- * В У и замислн се. Млађем засиСкупштина је закључвна у 1ј>јаше очи. Чисто се трже, као

Ф из неког сна.

ГИЈ1Е И РИЛЕ™

ЗАШТИТА ОД ЗИМЕ

СТРПЛ ОД Б. ФНШЕГЛ

— Врпо проста ствар. Нема ту никакве филозофије! Има да се оде до суда, па да пред судом обоје изјаве, да пристају на пренос, ^а плате таксу и да промену упшпу у земљкшне кк>иге1 — Ц-ц-ц-ц... доста више! Не ваља ти то1 — климну главом стари адвокат. — Види се да ниси из наше старе школе! Ето, прнјатељу, видиш како данашњи правници брзају! Спреми се ти, да одемо до суда... знаш да припитвм мало и судију... да видкмо... Мало затим и изађоше у кишни дан. Младнћи се насмејаше и наставише започети посао. Пред само подне стари се вратио из суда. Скиде каљаче н испружи ое на своме месту. Гледао је у млађег писара, који му је бно снн, иначе дипломирани правник/којн је чекао само да замеви оца за тнм старим столом, претрпаним хартијама. — Да знаш, Драгане, никада не ваља журити у нашем послу. Увек стани-. припитај! Драган је чуо ту велику поуку. Запамтио је случај и сложио се са оцем, који је имао више искуства и далеко боље је познавао људе него он. Стара школа је победила нову. ★ Једнога дана стари је отхг^товао. Дао је упутства. Оставио је сина и старијег писара, којн је познавао све клијенте. Драган је одмах заузео очево место код врата. Остварио се дугогодишњи сан. Људи су долазили, обраћалн му се, док је он само једним покретом руке показивао, да треба да се обрати на писара у дну собе. За њега није било случаја, који би га забавио. Пред само подне уђе један сељак. Тражио је старога. Првн пут је долазио. Најзад се задовољио и са Драганом. Стао је пред н.им, опустио смерно руке низ тело и почео да прича своје* страдање. Прнча сељак, образи му се румене, пада у ватру, маше рукама, застаје... поново почиње. Драган се налактио на руку и гледа га нетремнце. Пр набораном челу се внди, да у мислима прати сељаково излагање. Кад сељак заврши и обрнса руком знојаво чело, Драган се диже. — Ц-ц-ц-ц-ц... I Бога ми, пријатељу, није лака ствар. Спреми се, па ћемо заједно у суд... знаш, мораћу да припитам и суднју, да видим шта он мисли... — Шта да радиш? — готово се сељак продра. — Да припиташ судију?.. Ама, знао сам ја да ти ништа не знаш, чим сам те углед'о тако голобрада! Жали Боже, што сам се мучио да ти причам. Доћ' ћу ја кад се врне отац1„. — једва завршн сељак, зграби брзо штап и за трен ока га веста за вратима. Драган је и даље непомично отајао код стола и гледао некуд на улицу, за сељаком... У руцк је држао шешир. Није смео ни да се покрене. Знао је да ће на писаревом лнцу да угледа макар и малн оскејак, а то бн га заболело. Махнуо је неколико пута главом. — Баш штета I... — прошапутао је. Првн клијент, а овако да се завршн. У оеталом, нисам ја крив! Дуго је мнслио о старој, добрОЈ школн, ^

Петак, 8 март 1940 СТРАНА 11