Гвожђе

___30 —

Рударски инжињер пок. Машин извео је 1878: год. веома интересантне податке о преради гвоздених руда у овим крајевима. Ми ћемо их у целини изнети, јер нам они најбоље илуструју ову индустрију гвожђа, која је и ако веома примитивна, давала гвожђе одличног квалитета и с успехом задовољавала у скорој прошлости потребе у гвожђу у знатном делу Турске Царевине.

„1.) Један воз руде, 500 ока или 600 кгр. даје 1.5 расовач у тежини 154 кгр., а из овог добија се око 96 кгр. ковног гвожђа.

2.) За топљење руде троши се на 1 воз око 8 врста ћумура (360 кгр.) или у процентима на 100 кгр. руде 55.7 кгр. ћумура.

3.) Сто килограма расовача при преради у гвожђе даје 60 кгр. гвожђа, а за то је.потребно 184.4 кгр. ћумура.

4) Кад се ови подаци саставе излази да 100 кгр. руде са потрошњом од 55.7 кгр. ћумура дају 24 кгр. гвожђа у расовачи; 24 кгр. гвожђа у расовачи са потрошком 44.3 KTD. ћумура дају 15 жгр. ковног гвожђа. Дакле 100 кгр: руде са потрошком 100 кгр, Бумура дају 15 кгр. прерађеног гвожђа.

Потрошња ћумура на 1 кгр. гвожђа износи дакле у топионици 3.67 кгр.. а у самокову 2.93 кгр. или укупно 6.6 кгр.)

Хајдемо сада даље. Ове ове мале пећи могле су се употребљавати за руду која се лакше топи, док се за руду, која се топи теже, морале још у то време да зидају нарочите, веће пећи. Теже топљива руда није се морала само предходно прати, како се радило са сваком рудом да би се ослободила земљаних састојака, који ометају рад и утичу на квалитет гвожђа, већ се морала иситнити у ситније комађе (најбоље величине ораха) и потом пржити у нарочитим пећима. Некој руди је за ту сврху било потребно да се предходно дуже времена изложи атмосферском утицају, мразу, сунцу, ветру „да сазри“, да би оксидирала, те тиме у главноме изазвала сумпор, кога киша лако спира, што се чини и данас. Овај стари начин добијања гвожђа до скора се био задржао у Норвешкој и Шведској, јер је томе погодовало, поред згодних водених падова за покретање мехова, и само богаство у шумама. Дакле, у колико је руда била тежа за редуковање, у толико је и пећ морала бити већа, из чега се да закључити, да су ипак цурњаче или ватре биле старијег порекла од комадних или курјачких пећи.

1) Наравно да се овака продукција данас не би могла ни изблиза да рентира.