Географско знање о Србији почетком 19. века : (са две карте у прилогу)

ти шутници ишли највише кришом, ноћу, или дању, али з очима упртим у земљу, да не би радозналим завиривањем изазвали сумњу и српбу Турака, који су врло нерадо гледали да се њихова, земља, испитује а још мање топографски снима, пошто су се бојали да ће тако ући у карте важни путови и олакшати продирање страних војски у турску даревину. То схватање, у осталом, није било само турско, него опште, а код њих се најдуже задржало. Иначе су се све државе дуго времена. бојале, да би географским картама било непријатељима олакшано продирање у земљу. Зато су брижни владари одбијали мапирање својих земаља, или су бар већ готове „карте сматрали за државну тајну, као H. пр. Фридрих П Пруски. Чак је и цар Јосиф Џ био у томе питању јако конзервативан, па није пуштао на јавност велика војничка снимања своје царевине. Турци су ушли с том заблудом најдубље у ХТА в, те је и Голц-паша морао потајно да прави своје топографске студије; толика је била турска непредусретљивост и неверица према, свима, снимачким радовима.)

Па ипак се знање о турским вемљама ширило већ од ХУГ в., када су стала Турску пресецати честа посланства, страних држава. Страни посланици су са својим многобројним пратњама полагано ишли Турском, с пуном слободом, с отвореним очима, и с много интереса. Турци их никако нису могли спречити да успут проучавају крајеве којима су пролазили. Тако су настајали многобројни путописи, које је, нарочито што се наших земаља тиче, 60 много пожртвовних напора обрадио Петар Матковић у својим „Путовањима по балканском полуотоку ХМ виека", где је врло мало важнијих путописа, превиђено.“) Пошто су главни путови, који су везивали Европу с Азијом, пресецали Орбију, или ишли Савом и Дунавом, њеном северном ивицом, то се сви путописи кроз Турску редовно баве и са Орбијом. Тако се ширило и утврђивало географско знање бар о уским појасевима, Србије, највише уз долине Саве и Дунава, Мораве и Нишаве. Напредак је био

2) Haardt von Hartfenthurn V., Die Kartographie der Balkan-Halbinsel im XIX Jahrhunderte, Mitt. des k. u. k. militar-geographischen Institutes,. ХСХ (1901), 138; исп. приказ ове студије од Р. Дединца, Преглед географске литературе о Балканском Полуострву, У. (1901—5), 6—20. Ра!аиз, Johann Christoph Muller. Ein Beitrag zur Geschichte der vaterIiandischen 'Geographie, Mitt. des k.u. k. Kriegsarchivs. Dritte Folge, V (1907), 7—8, 71.

4) Matkhović P. Putovanja po balkanskom poluotoku XVI vieka, Rad, XLIX, LVI, LXI LXXI, LXXXIV, C, CV, CXII, CXVI, CXXIV, XXIX, CXXX a CXXXVI (1879—1898); oBa je pama 3aMWHMIJbeHa KaO наставак студија исшог nmHcma „Putovanja po balkanskom poluotoku za згедпједа ујека“, Кад, ХШГ (1878), 56—184. Исп. Цвијић Ј., О старим путописима, Говори и чланци, 1! (1923), 101—118.

ДЕ