Географско знање о Србији почетком 19. века : (са две карте у прилогу)

13

је, свакојако, био познат још патријарху Василију Бркићу, али је у српску науку ушао тек преко Јована, Рајића. Он је Саскога много ценио. На концепцији и композицији Рајићеве Историје равних словенских народа, особито Бугара, Хрвата и Орба = ТУ, (1794 1795), види се сасвим разговетно утицај Саскога, од кога је Рајић примио и географске прегледе на почетку појединих књига своје Историје. Била му је жива мука, састављати их. Није имао за њих ни довољно писмене грађе, ни личног знања. Да се имала откуд научити географија Србије, Рајић би је научио, јер није било научног напора пред којим би он презао. Али није. Србија је била непозната земља. Њене карте су биле или исфантазиране или пуне овлоглашених белих пега. Зато се Рајић држао Атласа Саскога, и ниједну књигу није тако неуморно и искрено обасипао хвалама. као тај мали атлас, с помоћу кога се надао дубље продрети у схватање прошлости; Рајић је, као најмодернији историци, при читању историје непрестано држао пред собом географску карту. Од срца се радовао, када би видео, како се историјски извори потпуно слажу с картама у атласу Qaскога. Тако је прво прочитао Порфирогенитову Географију Српских Земаља и онда је упоредио с картом код Саскога, па, му је срце гракнуло од радости, када, је видео да карта сасвим одговара тексту извора: „До здђ описана Топархји, Принципати и Кралевства со всбми прочими частми оченђ израдно на картинђ представлаетђ Господинђљ Саски подљ титуломђ, раздђленнаго Гллурика на Далмацио, Кробацио, Славонно и Серблпо, код картина сљ прочими изданна вљ Пожонђ. 1751 года. И когда сђ описанјемђ симђ вљ мбстб посмотритса карта сји, и великљ свбђ вђ Исторји Далмаши и Славанљ подвитса, и чтушему несравненное увеселенје подаетљ“;“)

ратаг, а унаоколо су грбови т. 3. угарских земаља. Карте су ове yHyTpa: Scythia Europaea et Asiatica (1750), Cumania Magna, olim Hunnia Orientalis (1750), Hunnia Occidentalis (1751), Hunnia Occidentalis Abarica (1751), M. Moraviae Pars per Hunniam Occidentalem extensa (1751), Нипgaria seu Turcia in octo Capit. diuisa (1750), Dacia atque Moesia (1750), lilyricum in Dalmatiam, Chrobatiam, Slavoniam et Serbliam divisum (1751); Славонија је подељена на „5Јауопја Ćhrobatica et Serblica“; то је завело Рајића на познату његову поделу Славоније. [1, 85—94; Раппопа Шугеит et Quadorum Jazygumque regiones (1751), Hungaria Magna... (1750), Hungaria Aevi Medii... (1751), Hungaria in Partes duo et Comitatus Li! div. (1750), Circulus I Cisdanubianus II Transdanubianus III Cistibiscanus IV Тгапз сапиз.... (1751). Рајићев примерак у Патријарашкој Библиотеци у Карловцима има пар занимљивих његових бележака. Најзанимљивија је уз карту Дакије и Мезије: „Сја границе: Дакји согласни сбтљ сљ Описанемљ Птолемеа географа в' книги 3. глав. 8.“

~) Pauas [., Истора разнехђљ славенскихђљ народовђ, наипаче Болгарђ, Хорватовђ и Сербовђ, Ш (1794), 21.