Глас народа

160

Тако је дакле пре петнаест и више година стојало Српство, раскомадано, забачено, заборављено , презрено. Непеваше се тада народне песме, гајдаш је свирао само у селима паорским, за варошане па и за ћиФте сеоске беше то „ цј гемајн" (одвише просто). 0 књизи српској немој богаташу и господину ,ни спомињати, само још мајстори и трговци што се зову грци, а бољи су Срби од свију болтаџија, само они још куповаше и читаше српске књиге и новине. Је си ли тражио помоћи за пострадалу браћу у Восни и Херцеговини то нејди на богаташка и господска врата, они не знају ко је то Бошњак, а кад заиђу Немци да купе „милде габен" (милостињу) за шпитаљ, у коме ни једног Србина нема, ту су Срби са највећом сумом забележени. Тако је то, не некада, него недавно било. А да ли је данас тако? Не морамо ни трепћати, а камо ли зажмурити, да речемо — није. Не. сваком ћемо отворено у очи погледати и рећи: не, сада није тако. А ко је то израдио? То је израдила омладина српска. Кад је зло највећма загрдило, онда се нашло неколико честитих младих душа српских, који су се сложили и договорили, да Српство из сна буде. Данашњи ирви Србин — Милетић, још док ђаком беше, беше у колу томе које је клицало: Устај устај Србине. Ђаци први почеше се опирати туђинштини и бранити народ свој од ње. Они склаиаху мале дружине, па се у маџарским и латинским школама \ чише српском језику, а кад сукукииз школе долазили, ту су српство дизали и узносили. Али зло беше дубоко корена заватило. Да се тај корен исчупа слабе беху руке оно неколико ђака. Ту је много више руку требало, ти ђаци морадоше помоћи тражити, и де би је боље нашли, него код младе браће своје, код Срба, који занат уче, који трговину уче, код Срба, који су већ своје газде, али још су млади, још им је срце кадро прихватити све, што је лепо, племенито, још су кадри поред себе и свога рада волети и народ свој, и тако постаде уједињена омладина српска. Млађи свет сложи се, начини велико друштво, уједини се, договори се, да сви заједно раде, а да би тај посао лакше ишао одлучи, да се сваке године састаје на скупштини својој. Ту да изнесе шта је дотле радио, и да се договори, шта му даље радити ваља. Пет година је тако ишло као што је уговорено. Ва пет година састајала се омладина на својим скупштинама, и ту се договарала, шта јој ваља радити ирадила је и урадила је,

Дођите сада у Нови Сад, дођите у Бечкерек, дођите у Вршац, у Вуковар, па у Нанчево, Земун, у Оточац, ил Градишку, де је сабља немачка господарила и ви кете свуда наки Срба, наћи родољуба онде, де да сте их пре десет петнаест година тражили, питали би вас, кад би се позвали на родољубље: је ли то што на продају, да ли се ту може што пр о Фитирати, заслужити ? (Продужиће се.)

РАЗГ0В0Р ИЗМЕђУ УНУКА И ДЕДЕ. О правопису. Опет су прошле две три недеље, док је деда добио вољу да равговара са уиуком о правопису и тада ће деда запитати унука: Деда. Бога ти синко, ти си пређе изгрдио само стара писмена наша, ти си казао само ово не ваља, па ово не ваља, а не рече шта ваља, чудо заиста, да ви млади људи умете само рушити, а ништа зидати. Велиш, не пиши овако, не пиши онако, па да како, ког врага, да пишем. Унун. Пиши онако као што говориш. Колико гласова у говору чујеш, толико знакова напиши, у писању не треба да има ни мање ни више знакова, него управо онолико, колико има гласова. Ето на прилику да рекнем ту реч: човек. Колико сам гласова изреро, док сам ту реч: изговорио. Је ли, пет. Лрви се глас дакле пише овако ч, или знак тога првог гласа то је ч, други је о, трећив, четвртие, петл к, атидеда додајеш још после к и дебело јер (г), а на што то, кад му се гласнечује. Иисање деданије ништа друго него нем говор, као што молер намолује човека, па као да је жив, као да те гледи очима, тако и иисар напише реч, па као да је чујеш. Како би било, да молер човеку, који нема брадавице на носу, намолује брадавицу, били то био онај ирави човек, кога молује, тако исто излишно је кад напишеш реч дометути јој на крају дебело или танко јер, или де је доста једно ил метути још једно. Деда. Дакле ти ништа не пазиш од куд која реч долази, него је пишеш онако као што чујеш. Ти би наопако ову реч светски написао са ц овако свецки, па ко би онда знао, да та реч долази од свет и да је то њен корен; исчупај корен, па ти оде истабло. Унук. Шта се ту чупа, ако се реч напише овако, а не онако, можеш ти написати сриство или са л, или са б, за то неће њега нестати, народ ће говорити као што говори, а писали учењаци његове речи по корену, а не писали, главно је, како је лакше научити писати. Главно је да човек уме тако писати, да га други разумети може, а најлакше ће научити тако писати, ако узпише онако, као што говори. Деда. Хајде нек је и тако, на мдађем остаје свет, шта лам је хасне сада вас натерати, да пишете како ми хоћемо, кад ми поумиремо, ви Ие те писати како