Глас народа

5

оно ковачи мехом, редуше кецељком. Живље гори ватра испод ужег и вишег димњака. Пламен од кандила ленше засветли чим се стави на њ стаклена цев, за што? што је тим јачи промах ваздуха и више придолази ватри кисеоник. У чистом кисеонику букне зажежена труд као и тињајући иверак и угарак у најживљи пламен и изгори као барут. Горење је дакле растварање оне ствари, што гори на своје стихије и спајање тихстихија с кисеоником у другу ствар, а без да се ту и мрве одо тих стихиЈа изгуби или нестане, него се споје у друге облике. Ако гори дрво ил угаљ, спаја се кисеоник са угљеником и направи се угљена киселина. Исто то бива при горењу свеће и уља. То исто бива и при дисању: кисеоник у нлућимаспаја се с угљеником из крви и излази из плуБа угљена киселина. Ако ли гори сумпор ил фосфор , оно се ствара сумпорна и ФОСФорна киселина. То исто бива с кисеоником где год шта ускисава, вре ил трухне. Кисеоник уре ваздухом кроз најситније пукотине и шупљике у сваку ствар, те спајајући се с њеним стихијама учини, да се смрвљива ствар, земља, камен, измрви, растроши, расточи, а трухљива, лешина струхне. Спречили се приступ ваздуху управо кисеонику а оно, као што неможе без њега да гори свећа ни ватра, ни човек да дише, тако нити може шта да трухне. Тако се сачува воБе месо и друго, те за дуго не поквари се. Еисеоник има то, да се са сваком стихијом врло радо спаја и многе нема у природи чисте само зато, што се кисеоник одмах сљуби с њом, где год се на|>е. При свакоме спајању томе излазимнога толлота, декад с ватром, као при горењу запаљена дрвета, свеће, уља; и.ш без ватре, при угоревању 9убрета, трухну&у прокисла сена, ма да ту може од себе да букне пламен као што се од себе запали угаљ, вуна или црође о самом загрејању, као при ускисавању теста, кљука; тако је и дисање нека врста тиха горења, којим се прави топлоте, колико треба за живот. Одо тих спајања кисеоника начине се с некима од стихија киселине, а с другима солске основе, од којих изађу различите соли и пасоли, кад се те основе споје с киселинама. Кисеоника има силно, али га и силно и непрестано троши свака животиња дисањем, (човек преко три оке на дан), свака ватра и друго горење, све што ускисава и трухне, или се друкче точи, и прави се највишеугљена киселина, главна храна биљу, што је биље разлучује, па задржавши угљеник, своЈе поглавито твориво, одпушта кисеоник ваздуху, дасе с нова спаја, иопет распаја. Тако се окреће кисеоник од порекла. (Наставиће се.)

КАО ШТО ЧЕСТО БКВА. ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ ЖИВОТА. од С. В. Поповнћа. — А куда тако журно докторе? — запитаће господин Пира ЗуквиБ сретнув доктора Милоша Радића на савијутку главне улице. — Чекају ме моји болесници —одговори доктор, рукова се хитно са господином ћиром и пође брзим кораком даље. — Та мани болесника човече, негоје с' чуо да ће Пејић и Пејићка добити гошћу, та стој да ти кажем — још господин ћира нијенидовршио а доктор сави У једну капију. — Вога ми ако није чудан светац овај наш млади Физикус — рече господин ћира мало зловољно и поре својим нутем. А да, ви још и не познајете ни господин Зуквића, ни доктора Милоша Радића а још мање Пејића и Пејићку. Допустите дакле да вас упознам сњима. Било је то месеца маја године 185* када се у Б. у кући господара Максе Пејића и госшфе Стане Пејићке све живо спремало за дочек некога госта. Кућа господара Пејића и Пејићке је мало подаље од пијаце у врло мирној улици. То вам је кућа као што су већином куће у нашим српским варошицама, истина да је мало виша него остале, да је црепом покривена и да има пет прозора са улице. Кад отвориш једно крило од двокрилне капије а ти пази да се нелупишо старе каруце што стоје под капијом; попни се десно уз она три басамака, па си у широком отвореном ходнику а одатле држ' опет десно па ћеш у мало нредсобије, из кога се на лево иде у пространу кухину а двокрилна врата у прочелу воде у четир одаје, од којих је свака удешена за становање. Ма да су све одаје видне и чисте, опет зато само она једна и тононајвећа, са два прозора, носи име „чисте" собе, што ће рећи толико, да домаћин и домаћица примају баш у тој одаји свечанон приликом госте и посете. У свима собама је намештај прост. Ормани и долапи су мало старински. Кревети су застрти засторима од српскога платна са чипкама. Столови, од којих је један велик па се извлачи, обложени су срнским ћилимима. Пећи су од земље, огледала и канабета нема само у чистој соби. Патос је одлепихшироких дасака а по њему се укипило неколико сламних столица уз постеље. Пад сваком постелом има икона, а само пред христовим распетијем, што виси над постељом у „чистој" соби, има и кандило. Долап са великим жутим копчама уз ту постељу чисто се поноси, што је сам он до канабета а још внше, што-