Глас народа

178

ник на сабору најбоље и најпоштеније заступао праве интересе народа. Он ће меркати и гледати да уочи за тај посао човека, који је поштен, који је сталан, којн је независан, који јеслободан, којиљуби народи земљу своју, а да се он као самац усвом мишљењуне би преварио, договараће се, саветоваће сес осталим својим сугра^анима. У том саветовању с другима пазиће да се не поведе по онима, кији обричу златне куле, који хоће да га задобију за се, било наговором било силом. У том збору идоговору сдругим људима стећи ће он своје уверење и неће одступати од њега никоме за љубав. Што му није јасно, гледаће да сазна и разабере. Договор је овај важан и озбиљан. Озбиљни и родољубиви људи водиће га као што ваља у својим састанцима изборовима. Наметни људи^неће се том приликом опијати вином и ракиом, неће говорити о тим стварима пуном главом и у мамурлуку. Тешко н роду и народној слободи, где се бирачи који бирају посланике, поводепо вину и ракији, по миту и поткупљивању. Гдесе налазиљуди, којихоће да продају уверење своје за новац, ту ће се увек наћи и људи, који ће дати ради своје власти и рад својих себичних интереса куповати то уверење, те тиме себе уздизати а народ и земљу убијати. Слобода ће цветати а народ ће у слободи и напредовати где су бирачисвесни и поштени. И свест и поштење шири добра школа, ваљана књига, честит збор и ваљан договор.

0 САВЕСНОСТИ. Мати. „Наш санчић је честито дете, то ти је суште поштење. Немој се смејати, јер то је реткост у тим годинама. Не велим, да сва деца имајунаклоност да краду, али она у опште још нису са свим начисто, шта је управо њихово, шта није. Али код нашег Вранка је сасвим другачије; ево једне црте из његовог детинства." Отац. „Е па дед, жено, приповеди да чујем." М. „Било је пре две године, о јесени. Ти си седио у башти под липом и држао си грозд у руци. Чим си опазио, да ја долазим са малим Бранком, а ти се учиниш да спаваш. Ја сам се одма досетила шта си био наумио; т. ј. ти си хтео да искушаш Бранка, да ли ће ти одузети грозд, кад те види где спаваш. Ја сам му међу тим тијо говорила: Иди, сине, узми му онај грозд! Најпре се узтезао, али најпосле пристуии одважно теби, и пружи своје ручице — за гроздом?Не, већ за твојим лицем. Ти на то отвориш очи, а он кад виде, да си будан, оде узе грозд, и поједе га. и 0. „Јест, јест, сад се и ја сећам " М. „Он дакле има савести, коју треба развијати исто онако, као и дух. Људи у животу врло често учине зло, и то само с тога, јер не увиде оно што је добро.

А кад би то људи уви^али, како је то лепо, зацело би мање зла било на свету. Ми дакле ваља да развијамо савесност у нашег детета." Муж жени даде за право, и од тог времена свагда би он свом маломе сину, коме тада беше већ 10. година, давао разна питања о савесности, приповедао биму разне примере о правичности, па би га онда запитао: „Но, Бранко, па шта би ти радио?" Неком приликом говорећи отац о „новчаним шпекулацијама," како вредност папира скаче и пада, приповеди он своме сину ев ово.„Енглески министар дочује једанпут неку политичну новост, усљед које су папири морали пасти. Мало за тим уре к њему његов отац, да му саопшти, како се са целим својим имањем упустио у неку велику шпекулацију, но да су га неки чудни гласови застрашили, те за то моли свога сина да га обавести да би још за времеиа папире продао, ако би се ове вести обистиниле. Па шта му је син морао одговорити?" „Е, па да их прода," рече деран журно. „Стани мало!" одговори отац. Пре свегатајеновост била тајна, и то тајна, коју је само онкаоминистар могао знати, а он се као министар био заклео, да ће тајне чувати. Ако би дакле издао тајну, повредио би своју дужност као државник, издао би ствар, од које зависи опште благостање и то ради свог себичног интереса." „А;ш он би тим спасао свога оца," приметиће Бранко. „На сваки начин," одговори огац, „ади би онда друге упропастио." „А зашто би их упропастио?" „Зато, јер кад би његов отац продао оне паиире, морао би их неко други куиити; а овај би издао новце за сгвари, које, као што је отац знао, немају вредности. Јер да није знао, да ће нанири пасти. не би их продавао. Он би дакле хотимице преварио, а превара се по закоцу казни. Дакле тај министар, тај државник, којијесвоме оцу издао тајну, постаојесукривац, варалица." „Е па шта је он онда радио?" запита дете сасвим збуњено. „Он је одговорио своме оцу, да му не може одговорити." „Па шта је отац радио?" „Није продао папире, па је пропао. Али не сам; обојица су пропали; јер министар беше једини његов наследник" Мали Бранко мало поћута, па онда рече: „То је било лепо!" „Не, то је било праведно; али таково се што тако ретко догађа, да се може назвати узвишено." Ова приповетка учинила је велики утисак на малога Бранка, и уродиће за цело лепим плодом. Врдо лепа, али баш зато и ретка је врлина савесност; она је основа поштењу, и треба је још за рана у